Moj ponor 🔚

XXXIX poglavlje

Katarina P. O. V.

"Kako si?" Nasmejem se kada pročitam Vukovu poruku.

"Dobro sam. Kako si ti?" Odgovorim mu odmah.

Pogledam u krevetac ali malena još uvek spava. Mama i tata su otišli juče kući.
Ostala sam sama. Branka radi ali Vidak povremeno dolazi. Vidak je tu uvek kada Branka radi, ovih nedelju dana dok sam bila u bolnicu dolazili su pojedinačno. Primetila sam da je Branka drugačija, Vidak je drugačiji ali nijedan nije ništa rekao. Odmah bi pričali o bebi a kada bih ih pitala kako su odmah bi slagali. Znam kada prećute istinu ali pustila sam ih.

"Umoran sam. Jako." Nakon pet minuta vidim Vukovu poruku. Krenem da mu odgovorim ali je počela da plače.

"Ljubavi zašto plačeš?" Kada je uzmem u svoje naručje istog trenutka se utiša. Fascinantna mi je ta naša povezanost. Moje maleno zbog kog bih uradila apsolutno sve.

Spustim je nazad u krevetac kada se ponovo uspava.

"Odmori baš kao što si i meni pričao." Odgovorim Vuku i vratim se i sama u krevet. Iako je prošlo nedelju dana od porođaja još uvek se otežano krećem.

Doktori kažu da sam imala težak porođaj i da zbog toga treba što manje da se krećem.

Dva dana nakon porođaja kada su me smestili u sobu iznenadila sam se kada sam ugledala Vuka. Nije mi rekao kako je saznao. U sivom odelu sa buketom u ruci me je iznenadio.

Bio je tu pola sata i za tih pola sata sam shvatila koliko sam pogrešna izbor u životu napravila. Iako mi je drago jer sam dobila Nikolinu ali najveća greška bio je on. Bojan, moj ponor.

"Odmorio bih ali za to si mi potrebna ti." Pročitam poruku i nasmejem se. Ponašam se kao zaljubljena tinejdžerka. Ne mogu reći da mi Vuk nije simpatičan, sviđa mi se njegovo ponašanje ali jednom sam se već opekla drugi put ne mogu to dopustiti sebi.

"Sama sam do 17h." Odgovorim mu i zagrlim jastuk kako bih se što pre uspavala. To mi je postala navika u poslednje vreme.

Ustanem kada začujem zvono.

"Vuče?" Nisam ga očekivala, poslala sam mu poruku ali nisam bila sigurna da li će doći.

"Stigao sam."

"Uđi." Sklonim se kako bi ušao.

"Ovo je za bebu a ovo za tebe. Mislim da bi bilo bolje da ovo odnesem do sobe." Rukom mi pokaže na ogromnog plišanog medu.

"Hvala ti ali nisi trebao."

Pratim ga do sobe i rukom mu pokažem na moj krevet kako bi tamo spustio medveda. Izađemo iz sobe kako ne bismo pravili buku.

"Kako si?" Upita me kada nam skuvam kafu.

"Dobro, malo je bolje."

"Ovaj zapravo došao sam da te obavestim da odlazim. Moram da odem u inostranstvo kako bih rešio neke probleme sa firmom. Najmanje godinu dana neću dolaziti, ne znam koliko ću ostati." Drži me za ruku dok mi priča.

Svesna sam da mi nismo u vezi i da naš odnos nismo definisali ali njegov odlazak mi ne prija.

"U redu. Posao je najbitniji, zar ne?" Progovorim svesna da ga ne mogu vezati za sebe. Ja kraj sebe imam bebu koja mi je najbitnija dok je on slobodan i bez ikakvih obaveza.

"Posao je bitan. Katarina znam da ti ništa ne mogu obećati ali bih voleo jednog dana.."

"Završi posao, to je najbitnije. Biće onako kako i treba da bude. Okej ja sam tu ali ja imam bebu. Ti si u potpunosti slobodan i ja ne želim da stojim na tvom putu."