Moj ponor 🔚

LIII poglavlje

Katarina P.  O. V.

"Ovde su sve stvari, pampers, odeća i sve što ti je potrebno. Pokazaću ti kako da napraviš formulu i ostavila sam ti sve kašice. Doći ću sutra čim se probudim." Objašnjavam Sari dok šetam po sobi i dodajem u torbu sve što je potrebno.

"Katarina, rekla sam ti da će sve biti u redu. Pozvaću te ako bude bilo potrebe ali sigurna sam da neće. Čuvala sam i ja decu." Sara sedi na krevetu i smireno mi objašnjava dok ja još uvek razmišljam da li je dobra ideja ostaviti Nikolinu samu.

"Dobro. Zovi me ako bilo šta zatreba. Svakako ne znam da li je ovo dobra ideja." Nastavim da hodam sada već bez razloga.

"Biće sve u redu. Vidak će nas sada ostaviti kući a ti počnu da se spremaš. Vreme je da uživaš malo. Odlična si majka, mila." Poljubi me i zajedno sa Vidakom izađu iz stana.

"Da li si spremna? Večeras moramo nešto da uradimo povodom našeg praznog kreveta." Nasmejem se Brankinoj poruci i odmah krenem sa spremanjem.

Obučem haljinu koju sam kupila kada sam bila sa Brankom i Majom, našminkam se i spremna sam. Pogledam na sat i shvatim da zapravo i nisam bila toliko brza koliko sam mislila da jesam.

Prošlo je dva sata. Vidak svakako kasni tako da i nije problem što sam se ja dugo spremala.

"Došao sam, siđi dole."

"Dolazim." Pošaljem Vidaku poruku, dohvatim kaput, obučem i na brzinu pre izlaska još jednom proverim kako izgledam. Sve je odlično. Još jednom pogledam lokne koje sam pre sat vremena sama napravila i u odličnom su stanju.

"Hej!" Poljubim Vidaka ali on me samo kratko pozdravi.

"Sve okej?" Upitam kada startuje automobil.

"Da, samo loš dan na poslu." Odglumi džkao da nije ništa važno. Sama se namrgodim kada shvatim da su i Andrija i Branka tu, bez obzira na sve ne volim kada Vidak pati.

"Biće sve u redu." Slabašno mu se nasmejem. Ni sama ne verujem u sve što njemu kažem. "Život ide dalje. Samo pusti da sve ide svojim tokom."

Izađe i otvori mi vrata. Obezbeđenje ga kratko pozdravi i otvori nam vrata.

Klub je prepun,Vidak me uhvati za ruku dok idemo ka separeu. Iako me čvrsto drži za ruku imam osećaj kao da ću se svakog trenutka izgubiti u ovom ogromnom a prepunom klubu.

Konačno se zaustavi i tek tada ugledam našu ekipu. Ukočim se kada ugledam Vuka i Aleksu. Šta oni traže ovde?

Pozdravimo se sa svima ali mi ne promakne Vukov pogled koji strelja Vidaka. Smestim se pored Vidaka, s obzirom da su sva mesta zauzeta. Branka se smeje sa Andrijom, Maja i Bogdan su u svom svetu, Aleksa je raspoložen dok nas troje sedimo kao na sahrani.

Vuk me više nije pogledao od kada smo se pozdravili tačnije od kada sam sela pored Vidaka.

"Idemo! Hajde." Branka uhvati Maju a zatim i mene za ruku. Vuče nas ka podijumu iako uopšte nisam raspoložena za igranje. Danas mi nije dan.

"Idemo do šanka i tebi je potrebno nešto da se opustiš." Osećam se kao robot, bezosećajni dok me Branka vuče po klubu.

"Lepi, tri tekile." Naruči i okrene se ka meni.

"Opusti se, sada iskoristi priliku jer možda sledeću nećeš imati." Namigne mi i okrene se. Popije tekilu i naruči još jednu. Gurne me rukom kako bih se i sama pokrenula.

Maja mi klimne glavom. Ovo veče će Branka biti glavna i bila bih nasmejana i srećna kada bih znala da će i Vidak pronaći svoju sreću.

Ne mogu gledati samo sebe kada je on uvek bio taj koji me je štitio. Pazio na mene i bez obzira na sve bio moje rame za plakanje.