Moj ponor 🔚

XLVIII poglavlje

Katarina P. O. V.

"Moram.. Moram da idem." Govorim Vuku dok nastavlja da me gleda.

Pokupim torbu i samo izađem. Ne mogu ja ovo, previše je sve za danas.

"Katarina, da li si dobro?" Marija mi priđe i tek tada shvatim da zapravo stojim naslonjena na zid kancelarije.

"Da, jesam. Vidimo se sutra." Govorim joj dok brzo hodam do lifta. Svesna sam da bežim ali ovaj dan je previše.

"Branka, gde si?" Pozovem je dok čekam da se lift spusti.

"Kući."

"Dolazim za sat vremena kod tebe, idem da pokupim i Nikolinu."

"Važi, čekam vas."

"Da li si dobro?" Začujem pre nego što prekinem.

"Jesam, zapravo ne znam. Pričaću ti."

Obavestim taksistu da me sačeka par minuta kako bih se presvukla i uzela Nikolinu. Mama je obećala da će je spremiti.

"Mama, stigla sam."

"U spavaćoj sobi sam." Dovikne dok i sama hodam do spavaće sobe.

"Gde je mamina srećica?" Odmah uzimam budnu Nikolinu i udišem njen miris. Toliko mi je nedostajala. Čvrsto je grlim dok razmišljam o svim potencijalnim katastrofama.

"Mama, idem kod Branke. Neću dugo, ti slobodno odmori."

"Biću tu."

"Pridrži je dok se presvučem pa ćemo da krenemo."

"Čekamo te mi onda u dnevnom boravku." Pogledam ponovo u Nikolinu i požurim kako bih se presvukla.

Obučem crne iscepane farmerke i bež košuljicu. Očešljam se i izađem iz sobe.

"Evo je mama." Mama priča sa Nikolinom dok je uzimam i izlazimo iz stana.

Taksista nas je sačekao kao što je i rekao. Dok se vozimo telefon mi zazvoni.

Iznenadim se kada ugledam Andrijino ime.

"Hej."

"Gde si ti? Šta radiš?" Upita me dok držim telefon i pokušavam lepo da držim Nikolinu.

"Upravo idem kod Branke, a ti? Kada se vraćaš?"

"Stigao sam u 8h, ovde sam par dana pa ponovo krećem dalje."

"Ako si odmorio možeš da dođeš kod Branke. Svakako smo planirale da sedimo."

"Važi, vidimo se onda."

Čuli smo se skoro svakog dana ali nije isto kada se viđamo i kada pričamo. Nedostajao mi je.

"Da li ti je potrebna pomoć?" Taksista me upita kada se zaustavi ispred Brankine zgrade.

"Ne, hvala. Vidimo se sutra."

"Lep provod." Nasmeje mi se i ode.

Nasmejem se kada ispred zgrade ugledam Branku.

"Daj mi malenu princezicu. Ne možeš sama."

Smestimo se u dnevni boravak, ostavim torbu sa Nikolinim stvarima i skinem joj jaknicu.

"Dolazim za minut."

"Zaboravila sam da ti kažem ali Andrija će uskoro da nam se pridruži. Zvao me je kada sam bila u taksiju."

"Okej, samo mu javi da uđe odmah. Malena se uspavala da je ne probudi."

"Poslaću mu poruku." Iskucam na brzinu poruku i pogledam u Branku koja izlazi iz svoje sobe dok nosi ogromnu kesu.

"Nemoj da se ljutiš, morala sam ovo da kupim. Vidi kako je preslatko."

Počinje da vadi iz kese i gledam u sve te igračke i odeću.

"Svesna si da je ona mala za to?" Nasmejem se njenoj reakciji koja odaje da o tome uopšte nije ni razmišljala.

"Da, ovaj ali oduševila sam se i bilo je jače od mene."

"Hvala ti svakako. Predivno je sve."

"Kako si ti?" Upitam je dok sve vraćamo nazad u kesu.

"Dobro." Suzdržano izgovori svesna da će ponovo promeniti temu i da ponovo neću dobiti odgovor.

"Branka? Znaš da te volim koliko i njega, ali jednostavno ne želim više da vas gledam u takvom stanju. Da li shvataš da uzalud bežiš?"

"Svesna sam toga ali ne mogu preći preko toga. Nije tako lako. Danas je Mira bila u pitanju a sutra će ko zna koja."

"Nije te prevario sa njom."

"Probudio se kraj nje. Koliko god ona bila zlobna ne menja činjenicu da je proveo noć sa njom a da će već sutra neka biti u pitanju." Obriše suzu i ustane kako bi nam skuvala kafu.

"Andrija?" Uplašeno izgovori, okrenem se i ugledam Miru i Andriju.

Stoje na metar udaljeni od nas i shvatam da je ovo Mirin kraj.

"Nije tako kako si čuo. Ne." Branka nastavlja kao da je ona kriva.

"Ona.. laže, da ona laže." Mira hvata Andriju za ruku dok počinje nesigurno a onda kao da je smislila novu laž nastavi samouvereno.

"Kada se to dogodilo?" Andrija upita i gleda u Branku a onda pogleda i mene.

"Katarina, Branka?" Totalno ignoriše Miru dok ga ona preklinje za još jednu šansu.

"Dođi." Ustanem i povučem ga kako bi seo na stolicu.

"Kaži mi istinu." Besno izgovori.

"Hoćeš istinu? Hoćeš istinu?" Mira vrišti dok ja gledam u Nikolinu i čekam da se probudi ali očigledno da joj ništa ne smeta.

"Slagala sam, ništa se jebeno nije dogodilo! Kreten se odmah uspavao kada smo ušli u njegov stan. I drago mi je jer sam uspela da im se osvetim. Umislili su da su najbitniji i da im niko ništa ne može uraditi. Vidiš da ih je i najmanji vetar slomio. Ja sam vas uništila i tako sam uništila sjajnu ekipu koja me nikada nije prihvatila." Branka i ja šokirano slušamo šta Mira priđe i ne izdržim. Sklonim se je od Andrije, zatetura se jer je klečala ispred Andrije.

Podignem je i ošamarim je svom snagom. Ispusti suzu a onda me pogleda i nasmeje mi se u facu. Uhvatim je za ramena i približim je sebi. Dosta mi je nje i njenog odvratnog ponašanja.

"OVO TI JE POSLEDNJI PUT DA SI NAM PRIŠLA! POSLEDNJA ŠANSA! ANDRIJA ĆE ODLUČITI ŠTA ĆE SE SA VAMA DOGODITI I O TOME NE ŽELIM NI DA RAZMIŠLJAM. ALI VIŠE U NAŠEM KRUGU NEĆEŠ BITI. NEĆEŠ SE NI PRIBLIŽITI." Govorim joj dok je drmusam i polomila bih je ovde na sred sobe. Zbog njenog kučkasto bolesnog ponašanja, Vidak i Branka pate.

"Samo se nadaj. Kurvo." Pogleda me prkosno i ne izdržim. Opalim joj još jedan šamar i izguram je iz stana.

"Uzmi." Branka dodaje Andriji čašu vode dok on samo gleda. Svesna sam da je Branka saznala upravo istinu ali vidim da se brine za Andriju.

"Dobro sam, samo moram da budem sam." Govori dok izlazi iz stana.

"Uništila sam vezu." Branka zajeca i spusti se na pod.

"Branka ona je uništila tvoju vezu, hajde dođi." Podignem je i smestim u njen krevet.

"Spavaću, ostani ako želiš." Govori mi dok se okreće na bok i sklapa oči.

Pošaljem poruku da ću prespavati kod Branke i uđem u moju sobu. Malena se probudila i gleda u mene. Grlim je i mazim, molim se samo da je Bojan ne potraži.