Moj ponor 🔚

V poglavlje

Katarina P. O. V.

"Katarina!" Senka je uporno dozivala.

"Molim?" Odazovem se dok izlazim iz kupatila.

"Tata nije kući, da li možeš da odeš do prodavnice?"

"Mogu mama, nije mi teško."

"Dobro. Tamo ti je spisak."

Pokupim spisak i krenem ka prodavnici. Šetam uskom ulicom koja je puna dece. Igraju se ne znajući šta su stvarni problemi. Najradije bih se vratila u doba kada je najveći problem gde ćeš se sakriti u toku igre ili ko će žmuriti. Eh, ti slatki problemi. Nasmejem se sama sebi ali i zahvalim jer sam se na vreme spasila. Odbijam da mislim koliko dugo me je varao, neću o tome misliti.

Hladan provetarac me opomene da se sada ne nosi teksas jakna. Ubrzam korak i upijam pogledom moju divnu ulicu. Trotoari su uređeni i pored svakog trotoara se nalazi jedno stablo. Stanovnici bi rado našu ulicu nazivali ulicom života, graja dece i dugogodišnja stabla koja stanuju u našoj ulici i daju joj poseban čar daju veličanstven mir i spokoj.

"Katarina?" Okrenem se kada začujem da me doziva ženski glas.

"Molim?" Plavuša prelepih plavih oči mi prilazi sa osmehom na licu. Vidno mršava i visoka.

"Zaboravila si me." Napravi tužnu facu i priđe mi korak bliže.

"Izvini." Slegnem ramenima.

"Ja sam Una." Zagrli me, nemajući kud uzvratim zagrljaj.

"Una?" Konačno se setim, male Une koja je svima bila draga.

"Konačno. Kada si stigla?"

"U stvari nije ni bitno. Kaži mi gde idemo?"

"Moram mami kupiti neke sitnice, pa možemo kod mene popiti kafu."

"Naravno da može, hajde."

Kupim sve namirnice sa spiska i krenem sa Unom zajedno kući.

"Pričaj mi šta si radila?"

"Ja uvek svima pričam, hajde malo ja tebe da čujem." Iskoristim prvi izgovor koji mi padne na pamet i srećom upali. Una je uvek ta koja ima milion tema za razgovor.

Una je otišla posle par sati i prijalo mi je druženje. Kao da sam se povratila u život. Svi ljudi koji mi prijaju su oko mene, mislim da je Andrija prvi koji mi je pokazao da vredi krenuti dalje.

Kada već razmišljam o Andriji, gde je on?

"Mama idem kod Andrije."

"Dobro." Sada sam se obukla toplije pa mogu šetati ulicom i gledati tu lepotu, bez buke gradskog prevoza i višak automobila. Ptice na grani i lagani povetarac.

Pozvonim jednom. Drugi put ali niko ne otvara. Možda su se preselili, nisam čak ni pitala. Bravo Katarina.

Okrenem se kako bih se vratila kada začujem ženski piskutavi glas.

"Izvoli?" Drsko mi se obrati  i  pogleda me od glave do pete.

"Došla sam kod Andrije."

"A ti si?" Nastavi neprijateljskim tonom da mi se obraća i ne razumem koji problem ona ima, od kada je otvorila vrata drska je.

"Mira. Andrija imaš gosta." Okrene se i skloni se sa vrata, rukom mi pokaže da uđem. Andrija se konačno pojavi i odahnem kada ga ugledam.

"Hej, dobrodošla. Ovo je Mira, moja devojka. Katarina, drugarica." Upozna nas ali i dalje primećujem neprijateljski pogled.

"Uđi."

"Došla si u pravi trenutak, upravo sam dobio potvrdni mejl da sam primljen na posao."

"To je odlična vest." Iskreno sam srećna zbog Andrije jer sam onog dana dok mi je pričao o studiranju videla sa kojom željom je sve završio u roku.

"Znaš u kom gradu?"

"Hm, ne?"

"U Beogradu. Od sada smo zajedno." Mira ga ošine pogledom ali ne vidim ništa loše u toj rečenici.

"Divno. Nadoknadićemo sve što smo izgubili tokom studiranja." Drago mi je jer se i Andrija seli, imaću još jednog pravog prijatelja. Zar nije divno? Ako se ja pitam jeste, definitivno.

"Miro, čime se ti baviš?" Uključim i nju u razgovor jer ne želim da pravi scenarije u glavi iako sam shvatila da me je stavila na listu pretnji. Da je sigurna u sebe nikada to ne bi pomislila.

"Trenutno uživam u životu." Kakav je to odgovor? Ova devojka mi se ne sviđa ali ako je Andriji draga istrpeću je.

"Kada se vraćaš nazad?" Andrija me upita i uputi Miri pogled verovatno da se upristoji.

"U ponedeljak, uspela sam samo nedelju dana odmora da uzmem. Sada se iskreno kajem, zaboravila sam koliko mi ovde sve prija i mama me je iskreno razmazila." Nasmejem se jer je to istina kući sam već dva dana i osećam se kao da sam princeza.

"Ja idem u nedelju. Dobio sam stan koji je u vlasništvu firme tako da bih trebao da se spremim za ponedeljak i odmorim od puta ujedno."

"Možemo onda zajedno? Senka će sada insistirati ali zašto da njih ponovo mučim kada ću ti taman praviti društvo."

"Naravno da može, krenućemo oko podneva da bi imali vreme da se raspakujemo i odmorimo par sati pre radnog dana."

Razgovor sa Andrijom je bio fantastičan. Plašila sam se da ću se previše navići na moj dom i da ću na kraju i ostati. Volim svoju ulicu, kuću, roditelje, komšije ali svesna sam da je moja karijera u Beogradu, nijednom drugom gradu ne mogu raditi. Napredak mogu postići isključivo u Beogradu a to jako želim.

Dani su prolazili, uživala sam u maminim divnim jelima i porodičnoj idili. Maminim i tatinim pričama o njihovoj ljubavi i događajima, njihovom vremenu i boljim ljudima.

Subota je i vreme je za pakovanje, postala sam lenja buba ali znam da moram krenuti. Sa Brankom i Majom sam se čula redovno i neočekivano je koliko puta su mi rekle da im nedostajem, kancelarija je prazna bez mene, stvari me čekaju u stanu i mislim da su svi ti njihovi govori bili samo dodatni dokaz da me moj život čeka u Beogradu. Još uvek ih nisam pitala da li su Vidak i Bogdan muškarci koji su bili ispred moje sobe ali uverena sam da je o njima reč.

Zatvaram torbu kada se oglasi telefon, upućuje me da je u pitanju video poziv preko vibera. Ko me zove preko vibera?

Dohvatim telefon sa kreveta i progutam ogromnu knedlu kada vidim ko me zapravo zove.

__________________________________

Šta mislite o Andriji?

Ko to zove?🙄