Moj ponor 🔚

LXII poglavlje

Vuk P. O. V.

"Vuče, neko mora da ode kod Nikoline. Aleksa ne može da izađe na kraj sa njom."

"Idi ti. Ja moram ovde da ostanem."

"Siguran si da ne želiš da odmoriš?"

"Da, doktor je rekao da ponovo može da nas iznenadi ovako. Ne želim da je ostavim samu."

"Dobro, kako god želiš. Vratiću se čim se Nikolina uspava." Pozdravim se sa Vidakom i okrenem se ka staklu.

Tačno tamo iza ovog opasnog stakla leži deo moje duše. Bespomoćno sedim i molim se, samo da ona bude dobro.

"Gospodine, zašto ne odmorite? Idite kući, naspavajte se. Mi smo svakako ovde." Medicinska sestra me prijatelji upita dok gleda u staklo koje me razdvaja od Katarine.

"Biće ona dobro, lavovski se bori i zasigurno  će izaći kao pobednica iz ove bitke."

"Uvek se borila kao lavica, verujem da će tako nastaviti." Odgovorim joj ponosno.

"Javićemo Vam ukoliko bude neke promene, potrebni ste joj zdravi." Još jednom pokuša da me nagovori da odem.

"Hvala ali ne idem bez nje. Dok ona ne izađe iz ove bolnice, neću ni ja izaći."

"U redu. Idem da proverim kako je ona."

Naslonim glavu na staklo i zahvalim Bogu što mi je sačuvao.

Dve nedelje kasnije

"Ne možeš da hodaš. Doktori su rekli da moraš da se paziš." Tvrdoglava Katarina se konačno javila. Nakon što sam dobio par sedih odlučila je da me poštedi muka.

Probudila se posle devet dana. Istog dana je insistirala da izađe iz bolnice jer se odlično oseća.

"Nisam beba, sasvim sama mogu da hodam." Tvrdoglavo me ubeđuje dok na njenom licu uporno gledam grimasu koja jasno pokazuje da još uvek ima bolove.

"Vidače, preuzmi ovo molim te." Dodam mu torbu sa našom odećom dok podižem Katarinu u svoje naručje. Vidak mi namigne u znak podrške, dok Katarina odmah protestuje.

"Znaš da nisam mala, hoću sama da hodam."

"Ne možeš sama da hodaš, ne želim da se raspravljam više o tome." Nosim je od sobe do automobila. Svestan sam pogleda, neki odmahuju glavom dok se devojke smeju. Postali smo najpoznatiji par u bolnici. Svi doktori i medicinske sestre su nas upoznali.

Pre izlaska su nas posetili i poželeli nam da se uvek toliko volimo. Katarina još uvek ništa ne govori o našoj budućnosti, ali mislim da je sve i te kako jasno.

Katarina P. O. V.

Grlila bih ga tokom celog dana. Od kada sam se probudila tu je. Mazi me, pazi i stalno postavlja pitanja. Primetila sam da je dosta smršao, ali nisam ništa komentarisala. Pitala sam ga par puta zašto ne ode kući kako bi odmorio ali svakog puta sam dobijala negativan odgovor. Srećna sam jer sam ipak brzo izašla iz bolnice.

Nikolina mi neopisivo nedostaje i nestrpljivo čekam da je vidim.

Iako sam se protivila svakom njegovom zahtevu, sve mi je neopisivo prijalo.

Parkira se konačno ispred njegovog stana. Vožnja mi je trajala predugo.

Obavestili su me da su svi unutra i da jedva čekaju da me vide. Mama i tata nisu dolazili u bolnicu zato što im je Vidak zabranio. U potpunosti sam podržala njegovu odluku, tata svakako ima zdravstevene probleme. Nisam htela da uopšte rizikujem.

Okrenem se kako bih videla da li je i Vidak stigao ali ga nema.

"Došle su i Branka i Maja. Siguran sam da je sada ogromna gužva ali svi su bili zabrinuti. Samo pola sata i nakon toga će svi otići." Vuk mi govori kao da sam maleno dete.