Moj ponor 🔚

XLII poglavlje

Katarina P. O. V.

Sačekam da izađe Branka kako bih rešila sve sa Mirnom.

"Zašto sam odjednom počela da radim u drugoj firmi? To je protiv zakonito!"

"Katarina, mislim da si i sama svesna da je Vuk naš partner. Radićeš drugi posao u njegovoj firmi možeš da računaš da sada imaš veći položaj. Naravno i platu, to se podrazumeva."

"Moja odluka je trebala da bude da li želim ili ne želim da radim sa njima." Revoltirano izgovorim.

"Sada je već kasno. Ovo je dokumentacija koju ćeš potpisati nakon toga možeš krenuti ujedno ćeš danas upoznati svoj novi kolektiv."

"Prijatan dan." Izađem i zalupim vratima, muka mi je više od Mirne i njenih spletki.

Dobra strana je što Vuk nije tu. Rekao je da nije siguran kada će doći. Možda se oženio? Možda je pronašao drugu devojku sa kojom će imati svoju porodicu? Da, sigurna sam da je već sve zaboravio..

"Šta je bilo?" Branka mi odmah priđe kada izađem iz Mirnine kancelarije.

"Ništa od danas zvanično radim u drugoj firmi."

"Pričaćemo danas. Pozvaću te kada završim posao?"

"Važi. Čujemo se sada moram da idem." Okrenem se oko svoje ose kako bih proverila da li su mi ostavili lične stvari ali shvatim da su apsolutno sve što je bilo na mom stolu preneli u drugoj firmi.

Izađem ispred firme i pozovem taksi. Ovaj dan nije trebao da bude ovakav.

Taksisti dodam papirić sa adresom moje nove firme. Imam tremu i pitam se kakav je kolektiv. Iako sam u svim kolektivima opstajala, moj kolektiv sa kojim sam radila do sada bio je savršen. Odlično smo poznavali sve naše mane i vrline, uklopili smo sve naše sposobnosti i zajedno pravili neverovatne  projekte.

"Izvolite." Platim taksisti vožnju kada se parkira ispred visoke zgrade. Oduševim se eksterijerom. Crna zgrada sa logoom na sredini zgrade. Moć isijava iz samog eksterijera i odjednom želim da vidim i enterijer.

Dok gledam ovu zgradu pomislim na Vuka. Njegovo ogledalo. Moć isijava. Vuk u crnom odelu je neverovatan komad. Prizovem sebe kako bih prestala da blenem i krenem ka zgradi.

"Dobar dan, izvolite?" Visoki nabildovan dečko iz obezbeđenja mi prepreči put.

"Dobar dan. Ja bih na posao ako nije problem."

"Karticu?" Grubo mi se obrati.

"Nova sam, nemam karticu." Odgovorim učtivo, svesna sam da su to pravila firme, ali..

"Gospođo, svakodnevno nam dolaze novi radnici, nažalost ne mogu da Vas pustim unutra."

"Da li možete nekog da pozovete? Sigurna sam da me čekaju."

"Ne, jedino što mogu da Vam kažem jeste da je potrebno da imate karticu. Niko bez kartice ne može ovde ući." Otpuhnem nervozno, dovoljno je bilo.

"U redu." Okrenem se i razmišljam šta mi je činiti.

Vuk? Ne, on mi nikako ne može pomoći. Ne želim ni da čujem trenutno za njega. Sigurna sam da je on umešan u moje premeštanje.

Hm? Mirna? Da, Mirna. Otvorim torbicu i nakon pet minuta uspešno dohvatim telefon.

"Molim?" Formalno se javi.

"Katarina je. Došla sam u firmu i ne mogu da uđem, potrebna mi je kartica."

"Kakva kartica?" Iznenađeno me upita.

"Kartica pomoću koje ću ući unutra." Objasnim joj.

"U redu. Srediću ja to, računaj da imaš slobodan dan. Možeš da ideš kući."