Moj ponor 🔚

XXVII poglavlje

Katarina P. O. V.

Vidak me je pokupio ispred restorana. Odmah je krenuo sa pričom o bebi.

Bio je tužan i to me je iznenadilo. Nisam navikla na njega ovakvog.

"Hoćeš da pričamo?" Upitam ga kada se približimo zgradi.

"O čemu?" Upita me.

"O tebi. Tajanstven si ali mislim da smo dovoljno stekli poverenje i svestan si da te gledam kao brata kojeg nikada nisam imala."

"Znam, volim i ja tebe. Danas je poseban dan za mene."

"Pričaćeš mi?" Upitam ga kada se parkira.

"Hoću." Tužno izgovori.

"Umorna si?" Upita me kada izađem iz automobila.

"Da, ove štikle su me ubile."

"Nosiću te." Ne protivim se jer je takav. Obgrlim ga oko vrata i krenem u stan.

Spusti me kako bih otključala u stan.

"Hoćeš nešto da popiješ?"

"Bilo bi dobro neko piće, čeka nas duga noć.."

Sipam mu viski koji stoji tu u stanu od kada sam došla. Smestim se kraj njega i strpljivo čekam da počne.

"Prvi put kada sam te ugledao, nisam previše obraćao pažnju na tvoje crte lica. Nisam te gledao, naravno gledao sam Branku. Osvojila me je. Kada si završila u bolnici Bogdan i ja smo svakog dana dolazili kod tebe kako bismo te sačuvali da ti onaj kreten ne naudi. Dok sam te gledao kako spavaš shvatio sam da imaš potpuno iste crte lica kao i moja sestra. Bila si skoro ista kao i ona. Malene razlike su između vas." Umorno udahne i ispije viski na eks.

Ne prekidam ga, sigurna sam da mu je potrebno vreme. Nisam sigurna šta želi da mi kaže ali pozorno ga slušam.

"Čekao sam i molio se da se probudiš, da budeš bolje, Zbunjena si jer se tada praktično nismo ni znali, ali hteo sam da vidim osmeh na tvom licu. Od prvog dana imamo neku posebnu vezu, to si i ti primetila." Klimnem glavom jer je u pravu. Od kada sam izašla iz bolnice gledam ga kao brata.

"Bio je lep dan. Prelep, sedeli smo u našoj porodičnoj kući. Luna se odjednom onesvestila, uplašeni jer se to nije događalo pre odveli smo je u bolnicu. Očekivali smo da čujemo da je trudna jer su sa tadašnjim dečkom bili zajedno jako dugo od svoje petnaeste godine. Bila je to klinačka ljubav koja je vremenom rasla i prerasla u ogromnu ljubav. Verovao sam u potpunosti Srđanu. Oči nikada ne lažu a to kako je on nju gledao obećavalo je. Bili smo dobri drugovi, zajedno smo izlazili i provodili vreme. I sada izlazimo i družimo se, ali svake godine na ovaj dan izlazimo, idemo do nje i pričamo sa njom. Kupimo njeno omiljeno vino i zezamo se baš onako kako bi i ona volela da je sa nama." Čudan osećaj opkoli moje telo. Strela prođe mojim srcem i svesna sam da ono što sledi neće biti prijatno.

"Danas smo ponovili taj običaj. Sedeo je kraj njene slike, više nije nasmejan nije bio od tog kobnog dana. Gledao je njenu sliku i ćutao. Siguran sam da je danas nakon tri godine shvatio da se neće vratiti. Da je otišla na neko lepo mesto i da je nažalost ostao zauvek bez nje." Pokaže mi rukom da mu naspem još pića. Ustanem i donesem flašu, rado bih mu se pridružila ali to sebi neću dopustiti.

"Danas sam posle tri godine video suze na njegovom licu, slomio se a ja sam sedeo i tupo gledao u njenu sliku. Nedostaje mi, ali ništa ne mogu promeniti. Novac mi ništa ne vredi kada sam njih izgubio." Otpije gutljaj i nastavi.

"Stigli smo u bolnicu i preko veze sam sredio da dobije najboljeg doktora kao da će joj to pomoći." Ironično se sam sebi nasmeje.

"Izvadili su joj krv i odmah radili raznorazne analize. Doktor je ušao nasmejan i saopštio nam da je trudna. Možeš i sama pretpostaviti tu euforiju. Ludilo je vladalo, njihova klinačka ljubav je za par meseci trebala da dobije i svoju krunu."

"Izašli smo iz bolnice. Doktor je nakon dva dana pozvao jer nakon nekoliko pregleda videli su nešto sumnjivo."

"Otišla je na pregled i otkrili su joj da pored trudnoće ima i rak." Koža mi se ježi dok slušam njegovu ispovest. Muka mi je, nije mi dobro ali nastavljam da slušam. Njemu je potrebno rame za plakanje večeras.

"Usledila je borba, borili smo se. Tražili toliko rešenja u svemu videli slamku spasa ali nakon tri meseca srce je otkazalo. Izgubili smo i nju i bebu, bila je četvrti mesec."

Suze same pronalaze put i idu bez prestanka.

"Mama i tata su se nakon toga povukli. Zatvorili su se i tugovali. Molili su se da i njih uzme jer više nemaju razloga da žive. Ja sam ostao na nogama, poslednjeg dana sam joj obećao da ću biti jak. Živeću, živim ali kao da nisam živ. Sa njom nikada nisam imao ni najmanju svađu, roditelji su nas od malih nogu učili da jedan drugom budemo oslonac i podrška. Bili smo opak tim ali Bog mi je oduzeo."

"Tati je Bog ispunio želju, umro je nakon par meseci. Mama je shvatila da mora prestati sa takvim životom i okrenuti se ka meni. Govorila mi je da su tata i sestra sada na boljem mestu ali da se mi moramo boriti."

"I borimo se, stojim čvrsto na svojim nogama bez ičije pomoći."

"Žao mi je." Progovorim jer u ovakvoj situaciji nisam sigurna šta mogu reći.

"I meni ali život ide dalje."

"Slažem se."

"Da li bi nam pripremila večeru?" Upita me kada me pogleda u oči i shvatim da bih sve, apsolutno sve uradila za njega.

"Imaš neku posebnu želju?"

"Ona je volela lazanje."

"Spremiću, može?"

"Može." Odmah krenem ka kuhinji jer je potrebno vreme za pripremu. "Katarina?" Pozove me.

"Molim?" Okrenem se ka njemu i gledam Vidaka onog pravog koji je prisutan samo u našem društvu.

"Hvala ti." Progovori i okrene se pravo.

Krenem sa pripremom i srećom imam sve potrebne sastojke. Završim sa pripremom i stavim u rernu.

"Hoćeš da uključim tv?" Upitam Vidaka kada primetim da nije zaspao.

"Svejedno."

"Pustiću nam neki film."

"Više volim serije." Dobaci i iznenadim se. Bojan nije mogao film da gleda a ne seriju koja ima ko zna koliko epizoda.

Nisam sigurna koju seriju sam izabrala ali bila je prva na listi. Glumci su bili lepi pa sam nju izabrala.

Lazanja je stigla. Servirala sam je i uživala dok sam večerala sa Vidakom iako je može se reći to bila kasna večera.

"Gde je Branka?" Upitam ga jer se nismo čule celog dana.

"Otišla je kod njenih, nisu se odavno videli a zvali su je jer je nešto hitno." Objasni kratko. Rekla bih da su sada konačno pronašli svoj mir.

"Kako je tvoja mama?" Setih se dana kada se onesvestila nadam se da je dobro.

"Dobro je i ona je potvrdila moje reči da imaš iste crte lica kao i da je neobično koliko zapravo ličiš sa mojom sestrom."

"Čudno je to." Progovorim jer sam do sada uvek se pitala na koga ličim. Ljudi su govorili da sam tatino dete i da sam njegova slika, verujem da su u pravu.

______________________

Još jedan nastavak za danas, počeli smo sa raspletom ❤

Da li želite da sledeća priča bude "30 sekundi" ili "Ožiljak dostojan tebe"? Pišite obavezno😍