Moj ponor 🔚

XXXII

Katarina P. O. V.

"Kasniću 10 minuta." Branka mi odgovori kada pronađem slobodan sto.

"Važi."

"Dobar dan, da li želite da naručite ili čekate nekog?"

"Naručiću jednu toplu čokoladu."

"U redu."

"Ne javljaš se poslovnom partneru?" Iznenadim se kada pročitam poruku. Poslovnom partneru?

Ostavim telefon i odlučim da iskuliram poruku. Sigurno je neki manijak u pitanju. Nasmejem se na samu pomisao da imam poslovnog partnera, lepa je to ideja ali previše odgovornost je potrebno.

"Molim?" Javim se kada me majka pozove.

"Mila, ostajemo večeras kod Sare, kući svakako ne radimo ništa a ovako ćemo bar nadoknaditi propušteno vreme."

"Važi mama."

"Zašto ne dođeš i ti kasnije?"

"Videću možda kasnije dođemo zajedno sa Vidakom."

Pogledam na sat kada konobar spusti narudžbinu ispred mene.

"Izvolite."

"Hvala."

"Donesi i meni jednu toplu čokoladu." Naježim se kada začujem poznat glas koji nisam čula par meseci.

"Dobar dan Katarina." Vuk me pozdravi sa osmehom na licu. "Nadam se da ne smetam."

Zbunim se, njegova sama pojava me ostavi bez teksta. "Ne." Promucam nekako. Šta mi se dešava?

Crno odelo, pripijeno uz telo pokazuje njegov stav. Opasan je. Podjednako izazovan.

"Kako si Katarina?" Moje ime drugačije zvuči sa njegovih usana. Gledam njegove usne dok izgovara moje ime, što izazove da on pogleda moje usne.

"Dobro, a ti? Nadam se da je u redu da ti ne persiram."

"Naravno, to smo rešili."

"Mirna te čeka u firmi." Ne znam zašto nju ubacujem u razgovor, ali šta drugo mogu pričati sa partnerom naše firme?

"Mirna očekuje nemoguće." Kratko odgovori potpuno nezainteresovan za dalji razgovor o njoj.

"Zar ti ne bi trebala da odmaraš?"

"Odmaram, samo sam došla do firme kako bih potpisala neka dokumenta."

"Mirna je odlučila znači." Promrmlja tako da čujem samo deo rečenice.

"Šta?"

"Ne zamaraj se glupostima." Samo kratko obrazloži kada konobar prekine naš razgovor.

"Čekaš nekog ili si sama?"

"Drugarica je trebala da dođe, ali upravo mi je javila da će malo kasniti."

"Praviću ti društvo." Samopouzdano izgovori i osmotri moj izgled, nasmeje se i pogleda u svoju toplu čokoladu.

"Iznenadila sam se kada sam te videla ovde."

"Imao sam sastanak, sedeo sam iza tebe ali me nisi primetila kada si došla." Odmah odgovori direktno.

Gledam kako izazovno izgleda. Sama njegova pojava ostavlja bez daha. Ne znam koliko nedeljno puta odlazi u teretanu ali sasvim je sigurno da vežba. Izvajani mišići koje prekriva skupocena košulja i sako mame poglede.

"Vidiš nešto što ti se sviđa?" Uputi mi izazovni pogled što odmah natera crvenilo u moje obraze.

"Izvini." Izgovorim prebrzo, odala sam sama sebe. Gde je dođavola ova Branka?

"Ne moraš da se izvinjavaš, možemo mnogo pametnije da iskoristimo ovo vreme." Pogledam  ga kako bih procenila da li je ozbiljan ili se samo šali ali na licu još uvek stoji šarmantan osmeh.

"Ne razumem." Napravim se kao da ne shvatam njegov otvoren poziv.

"Ne bih rekao." Odgovori i shvatim da se vrpoljim na stolici.

"Mislim da ovde glupo trošimo vreme zašto ne bi preduzeli nešto?" Uporno nastavi. Rukom pozove konobara, sačekamo kako bi konobar doneo račun dok pokušava da me ubedi. Shvatam da želim da se prepustim bar danas na par sati. Dok pokušavam da se obuzdam i stojim na kočnici.

"Idemo?" Upita kada plati račun.

"Idemo." Dohvatim telefon iz torbice i pošaljem Branki poruku da ne dolazi jer sam otišla u grad.

Ne dobijem nikakav odgovor ali pretpostavljam da je zatrpana preko glave poslom.

Vuk mi džentlmenski otvori vrata svog džipa, smestim se i razmišljam da li srljam? Kasnije ću se kajati.

Vozimo se ka hotelu, pretpostavljam na osnovu putanje kojom idemo. Nakon dvadeset minuta parkira se ispred luksuznog hotela kao što sam i pretpostavila.

Otvara mi vrta i hvata me za ruku. Čudan osećaj prostruji mojim telom kada nam se ruke spoje. Pozdravi mladu devojku i odmah zatraži ključ sobe. Rekla bih da je ovde stalan gost, pozdravi se sa par ljudi dok hodamo ka liftu. Lift je srećom bio prazan.

Otvori vrata aparmana i propusti me da prva uđem.

"Piće?"

"Ne, znaš već." Nasmejem se svom velikom stomaku ostalo je još samo dve nedelje.

Priđe mi brzo i započne poljubac, vatreni poljubac koji me ostavi bez daha.

Nastavi da produbljuje poljubac dok mi skida jaknu. Baci je nisam sigurna gde. Odeća je brzo završila na podu.

Prošlo je tačno sat vremena od kada smo ušli u hotelsku sobu. Njegov miris se pomešao sa mojim po celoj hotelskoj sobi. Moja glava na njegovoj ruci dok su nam noge isprepletane.

Rukom mi prelazi preko kičme što izaziva trnce u mom telu. Neverovatan osećaj kola mojim venama osećam se kao da sam upravo podlegla nekoj drogi.

Toliko je dobro da se bojim da ću ovo ponoviti.

"Predivna si." Tiho mi šapne dok miriše moju kosu.

Moj odgovor spreči moj telefon koji se negde u daljini čuje.

"Moram da se javim." Gola odšetam do dnevnog boravka gde su sve moje stvari.

"Molim Vidače?"

"Gde si?"

"Ovaj, u gradu." Ne mogu svom bratu reći istinu.

"Idemo kod mene, gde da te pokupim i za koliko?"

"Mm, imam još par obaveza da završim zovem te za deset minuta."

"Važi."

"Moram da idem." Obavestim Vuka. Iznenadim se kada ga ugledam par metara iza sebe. Raspoloženje mu se promenilo i ne izgleda srećno kao do pre par minuta.

"U redu. Idemo da se istuširamo i krećemo?"

"Dobro." Bez ikakvih protivljenja pristanem. Svesna sam da je ovo verovatno poslednja šansa.

Namesti vodu a onda mi pruži ruku kako bih mu se pridružila.

Istuširali smo se, osušila sam kosu i požurili smo kako Vidak ne bi previše čekao.

Parkirao se ispred poznatog tržnog centra, pogledali smo se ali primetila sam razliku bez reči sam krenula kada me je njegova ruka zaustavila.

"Otići ćeš bez pozdrava?"

"Ovaj ne." Nisam ni sama sigurna.

Povuče me k sebi i ostavi brzinski poljubac na moje usne.

Odlučim da tek sada pozovem Vidaka kada vidim da Vuka nema.

"Hej, ja sam __. Čekam te."

"Dolazim za dva minuta." Sednem na klupicu i sačekam Vidaka kako bismo otišli na porodičnu večeru.