Moj ponor 🔚

XXII poglavlje

Katarina P. O. V.

Srce mi jače zalupa kada začujem sitne otkucaje mog malenog bića.

"Sve je u redu. Pijete vitamine?" Doktor me upita dok skidam gel sa stomaka.

"Da, kao što ste i rekli."

"Odlično, da li želite da znate pol?" Pol. Da li biih htela da znam pol. Nisam o tome razmišljala.

"Da, volela bih." Nasmejano izgovorim.

"Za par meseci imaćete devojčicu."

"Devojčicu?"

"Da." Nasmejem se srećno, imaću malenu devojčicu. Svoju malenu princezicu.

"Da li imate neko pitanje?"

"Ne, nemam. Hvala Vam puno. Doviđenja."

"Doviđenja."

Danas imam slobodan dan, iako sam potisnula ideju o novom stanu ipak moram što pre to da uradim. Potreban mi je prostor i mir kada beba dođe, Branki je takođe potreban svoj prostor bez plača koji će verujem stalno odzvanjati stanom. Pogledam red vožnje i shvatim da autobus za moj rodni kraj imam za dva sata.

Pronađem brzu hranu koja deluje primamljivo ali shvatim da ipak posle brze hrane brzo ogladnim, a nije ni previše zdrava. Odlučim da prošetam a onda kasnije i pronađem neki restoran sa dobrom hranom.

Vreme je da mama i tata saznaju istinu. Verujem da će odmah shvatiti jer stomak mi je vidljiv. Moram do stana i da se presvučem.

"Hej, šta radiš?" Upitam Branku nakon što čujem njen veseli glas.

"Sa Vidakom sam, ti?"

"Bila sam kod ginekologa, imaću devojčicu." Srećno je obavestim.

"Imaćemo devojčicu? Vidače imaćemo devojčicu!" Čujem je kako viče a odmah potom i Vidakovo iznenadno pitanje 'trudna si'. "Ne, kretenu! Katarina nosi devojčicu." Odbrusi mu i nasmejem se njihovoj svađi. Ne mogu jedan bez drugog a ne mogu ni zajedno.

"Kada dolaziš u stan?" Branka se konačno vrati našem razgovoru.

"Ne dolazim, idem kući moram moje da obavestim još uvek im ništa nisam rekla."

"Kako ideš?"

"Autobusom, gledala sam za dva sata imam prevoz."

"Ne, ti si luda." Branka se odmah usprotivi i začujem kako doziva Vidaka.

"Daj mi je." Posle par sekundi začujem Vidakov oštar glas.

"Katarina?"

"Molim?"

"Odmah dođi u stan. Sigurno nećeš putovati dva sata autobusom u petom mesecu trudnoće. Stomak ti je ogroman i nećeš sigurno tako gurati se sa svim tim ljudima.."

Prekinem ga pre nego što nastavi dalje. "Vidače, preteruješ."

"Ne preterujem. Ovo nije pitanje, dolazi odmah da ne bih ja sam morao da te potražim."

"Dobro. Doći ću za pola sata." Potvrdim, Vidak je suviše moćan da bih mogla sa njim da se raspravljam. Prekinem vezu i nastavim da šetam.

Otključavam stan i čujem buku. Utišaju se kada me primete i sklone se na metar razdaljinu.

"Stigla si." Branka zadihano obznani i nevino se nasmeje. Ponašaju se kao deca.

"Nadam se da niste pocepali moje omiljeno jastuče."

"Nismo, evo ga." Vidak mi mahne i odmahnem glavom. "Idem da se presvučem do tada ćete se dovesti u red."

"Kad smo kod toga, idemo i mi sa tobom." Vidak mi dobaci.