Moj ponor 🔚

XXIX poglavlje

Katarina P. O. V.

"Kada ćeš da uzmeš bolovanje?" Mama me po deseti put pita.

"Danas mama, obećavam."

"Nadam se, ne možeš na poslu Katarina da se porodiš."

"Znam mama, srediću to u toku dana."

"Moraš, nemoj da me prisiljavaš da se pojavim tamo." Situacija je postala ozbiljna, svi su previše zaštitnički nastrojeni a to uopšte nije potrebno.

Do posla sam prošetala sa Brankom a odmah zatim sam posetila i Mirnu.

"Mislim da je bilo vreme Katarina. Drago mi je da smo sarađivale i čekam te uskoro na tvom radnom mestu. Možeš mi se javiti ukoliko ti bilo šta zatreba." Ljubazno mi govori i sada je prisutna ona stara Mirna koju svi znamo.

"Hvala Vam puno. Nadam se da ću se uskoro vratiti."

"Sa Mirnom sam završila sve, zvanično sam od danas na odmoru. Idem kući." Odmah nakon razgovora sa Mirnom odem do Branke. Maje danas nema, nadam se da je sve u redu.

"Važi. Ne znam gde je Maja, zovem je već pola sata ali nedostupna je."

"Upravo razmišljam o njoj. Možda se uspavala."

"Ništa čudno za nju."

Pokupim svoje stvari i krenem kući. Danas lenčarenje može zvanično da počne.

Pustila sam film, spremila voćni sok i razmišljam da već sutra mogu naručiti sobu za bebu. Moja malena beba stiže za par nedelja i nestrpljivo čekam dan kada ću je ugledati. Iako je prisutan strah kako će sve to proći nadam se da ću ipak podneti sve odlično.

Skočim iz kreveta kada neko lupi vratima. Odmah se začuje i bacanje nečega u predsoblju. Besna Maja ulazi u dnevnu sobu. Izgleda tužno, bledo i tek sada vidim da je uplakana.

"Šta se dogodilo?" Upitam je.

"Prevario me. Ni to nije dovoljno, neka fuksa je ostala trudna." Besno izgovori i smesti se pored mene.

"Da li si sigurna?" Upitam je ponovo, rekla mi je pre par nedelja da sumnja ali nisam sigurna da bi joj Bogdan to priredio.

"Jesam, jebeno mi je poslala ultrazvuk."

"Ali to ne znači da je to istina, beba može da bude bilo čija."

"Poslala mi je i vreme kada je nastala, Bogdan tada nije bio sa mnom. Izašao je jer je navodno imao neke obaveze."

"Da li si pričala sa njim?" Previše pitanja postavljam ali ne želim da sudim tako lako.

"Nisam i jebeno ne želim da pričam sa njim. Neka ide kod nje." Nastavi da plače, svesna sam da ga puno voli i mogu da zamislim koliko je boli.

"Dođi." Zagrlim je dok plače. Ona je bila moje rame za plakanje i moja podrška kada je meni bilo teško sada sam ja tu.

Plašim se da će joj od ovoliko plakanja pozliti. Pustila sam je da pusti sve iz sebe ali u ovom položaju je par sati.

Telefon se oglasi što je natera da ustane.

"Zove me. Sigurno se neću javiti." Prekine vezu i baci telefon. Sigurna sam da ovaj udarac nije preživeo.

"Zašto se za početak ne smiriš? Možda on nije kriv. Šta ako je stvarno imao neke obaveze koje je morao da reši a ti si ga osudila bez da saslušaš njegovu stranu priče."

"Molim te, stvarno veruješ u to što si izgovorila?" Upita me dok me gleda u oči.

"Da." Izgovorim uporno. Jednostavno ne želim da prihvatim da njihova veza može da se uruši.

Pola sata kasnije oglasi se moj telefon.

"Branka je." Odgovorim na njeno nemo pitanje.

"Molim?"

"Da li znaš gde je Maja?" Čujem strah u Brankinom glasu.

"Kod nas je."

"Zašto se jebeno ne javlja Bogdanu na telefon?"

"To će ona morati da objasni."

"Ne mogu ranije da izađem sa posla ali nadam se da ima dobar razlog."

"Vidimo se onda kasnije."

"Idem do wc-a." Izgovorim jer više ne mogu da trpim. Jednostavno moram do wc-a iako je ne bih ostavljala samu.

"Važi. Da li imaš nešto slatko?"

"U frižideru je."

Perem ruke kada začujem lupanje na vratima.

"Otvaraj pre nego što razvalim jebena vrata." Kao što sam pretpostavila. Bogdan.

Odbijanje vrata od zida mi samo potvrde da je Maja dostigla vrhunac svog besa.

"Zašto se ne javljaš? Da li si svesna šta sam sve pomislio?" Bogdanov glas odzvanja stanom.

"Jao stvarno? Dok si jebao druge nisi puno mislio o meni."

"O čemu pričaš?"

"Čestitam ti, postaćeš otac." Maja izgovori na ivici suza. Boli me dok je gledam ovakvu, sama znam koliko noći sam provela plačući za Bojanom.

"Trudna si?" Bogdan nasmejano izgovori. Iz ugla promatram čekajući trenutak kada moram sama intervenisati. "Samo zato što si trudna, pobegla si i ne odgovaraš mi na pozive?"

Podiže je od poda i grli je, ljubi i iako ne vidim najbolje sigurna sam da su njegove oči ispunjene srećom.

"Spusti me, kretenu! Nisam trudna ali tvoja fuksica jeste." Maja vrišteći progovori.

"Moja fuksica? O čemu uopšte ti pričaš?" Spusti je i držanje mu se promeni.

"Ne znaš? Možda se sećaš kada si me ostavljao i odlazio ko zna gde! Eto dobili smo rezultat tvog nestajanja. Hajde priznaj." Maja vrišti ali se drži dalje od njega kao da se boji da će se slomiti da ukoliko učini još jedan korak.

"Ne znam o čemu pričaš, ali to o čemu pričaš nema nikakve veze sa mojim odlascima. Kajaćeš se."

"Gde si odlazio? Pitala sam te hiljadu puta ali nikada nisi našao vremena da mi priznaš gde odlaziš. Ili jednostavno nisi mogao da priznaš da me varaš?"

Gledam Bogdana kako se okreće i odlazi. Bez reči, suze mi kreću a onda i kako Maja pada na pod.

Brzo pritrčim i obgrlim je. Trese se i uporno ponavlja kako je znala. I sama sam se iznenadila njegovim postupkom, ne liči to na njega..

"Molim te dođi." Pošaljem Branki poruku. Ne smem da podignem Maju jer je preteška za mene. Od velikog stomaka ni sama ne mogu da ustanem.

Pola sata kasnije Branka uplašeno trči ka nama. Maja je slomljena, ćuti i leži naslonjena na moj stomak.

"Dođi." Vidak je skloni sa mene i premesti je na krevet.

"Šta se dogodilo?" Branka me upita dok mi daje ruku kako bih ustala.

"Došao je Bogdan, posvađali su se i otišao je. Ona mi ne izgleda dobro."

"Vidim, za samo jedan dan izgleda iscrpljeno."

"Ubeđena je da je prevario, kaže da čak ima i neke slike."

"Stvarno?" Branka iznenađeno upita.

"Da." Vidak samo sluša naš razgovor bez da išta kaže.

"Moram da idem, javite mi kako je." Brzo se pokupi i ode.

"Šta misliš da joj damo nešto za smirenje?"

"Sačekaćemo. Ali nikako ne smemo da je ostavimo samu."

Konačno se uspavala, sedimo sa Brankom i pokušavamo da pronađemo moguću laž, uverene smo da to jednostavno nije moguće.