Moj ponor 🔚

Epilog

Katarina P. O. V.

"Ne možete da mi oduzmete dete. Da li imate neke dokaze?" Sakrijem NIkolinu iza svojih leđa. Tresem se od straha ali neću dozvoliti da mi je oduzmu.

"Ljubavi smiri se. Da li imate neke dokaze?" Vuk im se razumno obrati dok ja grlim Nikolinu.

"Imamo svedoke i ovo nije prva prijava. Moramo da postupimo po zakonu."

"Ne dozvoljavam Vam, Vuče molim te."

"Sve ću srediti."

Svi su se okupili i gledaju.

"Dozvolite." Socijalna radnica uhvati Nikolinu za ruku i nastavi da je vuče k sebi.

"Ako se utvrdi da je istina to što vi govorite možete već sutra uzeti dete, u suprotnom više je nikada nećete videti."

"Ko si ti da meni pretiš? Uništiću te!" Vuk me skloni na sigurnoj udaljenosti. Policija zajedno sa socijalnom radnicom otima Nikolinu dok se sama lomim kako bih ih sprečila. Vidak nešto kratko objasni policajcima na šta oni kratko klimnu glavom ali ništa ne čujem.

"Smiri se, već večeras ćeš spavati pored nje." Vuk mi šapuće dok sedim na pod.

"Obećavaš?"

"Obećavam."

"Tata, zašto mama plače i zašto su odveli seku?" Marko klekne pored mene i ušuška se u moj zagrljaj.

"Sine, ti ćeš sada ovde da budeš sa tvojom mamom i čuvaćeš je, a tata ima neke obaveze da završi, može?"

"Može tata." Jednim pokretom glave Vidak i Vuk se izgube.

Pomolim se da mi što pre vrate Nikolinu.

"Ustani sa poda, trudna si." Mama me podigne i zajedno sednemo na ugaonu garnituru.

Satima gledam u nadi da će se Vuk uskoro vratiti, da će zajedno doći sa Nikolinom i da će sve biti u redu.

Skočim sa ugaone kada ugledam njegov automobil.

"Gde je Nikolina?"

"Doći će sutra, sada zbog procedure nisu mogli da je puste sa nama. Video sam je i dobro je, objasnio sam joj da će je teta večeras pripaziti a da će sutra mama da ode po nju. Platio sam dodatno kako bi neko bio sa njom."

"Volim te, ali ne znam kako ću provesti noć dok je čekam." Grlim ga toliko čvrsto. Udavila bih ga od ljubavi.

"Udavićeš me." Nasmeje me i uzvrati mi zagrljaj.

"Hoćeš da je pozovemo?" Upita me dok hodamo do Sarine dnevne sobe kako bi i ostalima saopštili sve. Svi su tu i nestrpljivo čekaju da saznaju šta se dešava. Naša mala - velika porodica.

"Stvarno možemo?" Kao dete se zaradujem i malo mi bude lakše.

"Da, rekao sam ti da sam sve sredio." Čekamo da se neko javi i konačno nakon pola minuta ugledam moju malenu.

"Mama?" Plačno izgovori.

"Mamino, kako si? Sutra ćemo ponovo biti zajedno. Budi večeras dobra devojčica i kupiće ti mama šta god da poželiš."

"Stvarno? Novu barbiku?"

"Da. Dve nove barbike."

"Volim te mama."

"I ja tebe, mila."

"Moram da prekinem." Oglasi se devojka kraj nje kada začujemo korake.

"Biće sve u redu." Vuk me poljubi u čelo.