Moj ponor 🔚

XXX poglavlje

Katarina P. O. V.

Cele noći nismo spavale normalno samo kako bi pazile Maju. Ustupila sam joj njenu sobu a ja sam prešla u dnevnu sobu iako je Branka insistirala da spavam u njenoj sobi.

"Molim mama?"

"Dušo, pričala sam sa tvojim ocem. Doći ćemo danas u toku dana."

"Stvarno?"

"Da, taman imamo nešto da ti donesemo i imamo o nečemu važnom da pričamo."

"Dobro mama."

Ustanem i odem do kupatila. Obavim ličnu higijenu i stavim kafu.

Frižider je pun pa mogu na brzinu pripremiti neki doručak a onda i ručak.

"Dobro jutro." Branka pospana progovori iza mojih leđa.

"Dobro jutro, kako si spavala?"

"Nisam sigurna da mogu reći da sam uopšte spavala. Ubija me Maja. Ne mogu da poverujem da se tako nešto uopšte njima dogodilo."

"Maja mi je već napomenula da sumnja, mislim da je zato burno reagovala. Uverena sam da je zbog toga odbila da ga sasluša."

"To nikako nije rešenje. Kako će bilo šta rešiti ako tako nastave."

"Znam, mislim da moramo i mi uskočiti u pomoć."

"Šta to spremaš?"

"Doručak, a da doći će moji danas u toku dana. Nadam se da nije problem?"

"Ne budi luda, naravno da nije problem. Plaćaš isto koliko i mi tako da stan je podjednako tvoj."

"Spremi se za posao, ja ću za to vreme pripremiti doručak."

"Važi."

Pokupim sto nakon doručka i sednem u dnevnoj sobi kako bih odmorila. Maja još uvek spava tako da mogu odmoriti i razmisliti o svemu. Očekivala sam da će se Bojan javiti, poslati bar jednu poruku.

Srećom shvatih da ga nisam ni znala. On je čovek kome je dobar provod najbitniji u životu, nerođeno dete mu nije ni na kraj pameti.

"Dobro jutro." Maja se oglasi. Pozajmila je moju odeću, ne smeta mi ali pokupila je moje najveće majice koje koristim u devetom mesecu trudnoće, malo je reći da izgleda kao beskućnik.

"Dobro jutro, spremila sam nam doručak. Ja sam doručkovala sa Brankom a tebi smo ostavile na stolu."

"Hvala."

"Da li hoćeš da nam napravim kafu?"

"Ti piješ kafu?"

"Jedna mi neće smetati."

"Dobro onda."

"Šta misliš da ćeš sada uraditi?" Upitam je direktno i bez okolišanja.

"Kako to misliš?"

"Ne ideš na posao, obukla si se u mojoj garderobi koju nosim u devetom mesecu i to kada sam mrzovoljna."

"Izvini zbog odeće mislila sam da ti neće smetati."

"Ne smeta mi ali neću ti dozvoliti da upadneš u depresiju bez razloga. Nisi ga juče ni saslušala. Presudila si mu samo na osnovu nekih slika koje mogu biti urađene i u fotošopu."

"Izvini Katarina ali neću te slušati." Drsko mi odgovori i odlučim da sa ovom mazgom razgovorom ne ide.

"U redu onda, slobodno se zatvori u sobu i bez razloga tuguj." Ustanem i krenem ka kuhinji. Spremiću ručak a onda mogu odmoriti dok moji ne dođu.

"Izvini." Ostavlja tanjir u sudoperi i gleda me tužno.

"Nisi mi ništa nažao učinila, sve što radiš pogrešno odražava se na tebi."

"Neću mu oprostiti prevaru." Tvrdoglavo izgovori.

"Niko nije rekao da te je prevario, ni sama nisi sigurna u to."

Otvorim rernu kako bih proverila da li je ručak stigao kada se začuje zvono na vratima.

"Nedostajali ste mi." Mama i tata nasmejani stoje na vratima.

"Uđite."

"Kako si mila?"

"Dobro sam mama, ništa se nije promenilo od našeg poslednjeg razgovora."

Mama i tata su bili za to da sačekamo Branku da se vrati s posla kako bi zajedno ručali.

"Branka mi je upravo javila da će malo kasniti. Postaviću i za nju pa će nam se pridružiti."

"Postaviću ja, nemoj ti da se mučiš."

"Zajedno ćemo mama, trudna sam ali još uvek mogu da radim."

"Ne slušaš me, nikako. Ne možeš celog dana da radiš Katarina."

"Dobro mama, tata je gladan."

Pet minuta kasnije oglasi se zvono.

"Izvini zaboravila sam ključ." Branka uđe a odmah i Vidak.

"Kako si?" Isto pitanje koje slušam svakog dana.

"Dobro sam, uđi."

Odem do kuhinje kako bih donela i tanjir za Vidaka.. Smestimo se za sto, obratim pažnju na Majino ponašanje. Sipala sam joj hranu ali uopšte nije sa nama. Gleda u tanjir ali do sada nije pojela jedan jedini zalogaj.

Na polovini večere Vidak se izvini kada mu se oglasi telefon.

"Izvinjavam se, moram da idem." Izgleda uplašeno.

"Šta se dogodilo?" Branka ga odmah upita.

"Majka je završila u bolnici."

"Idem i ja." Branka odmah skoči sa stolice.

"Vidače, da li možemo i mi da krenemo?" Upitam ga.

"Naravno." Na brzinu dohvatim svoju jaknu i patike. Nadam se da nije ništa ozbiljno.

Vidak je vozio do bolnice, niko nije postavljao pitanja ali svi smo imali neki čudan osećaj. Mama i tata su krenuli za nama jer je Vidak puno uradio za mene.

"Dobro veče, treba mi doktor Bojan." Na sam pomen tog imena osetim mučninu.

"Ko ga traži?"

"Vidak, to je dovoljno da kažete."

"U redu sačekajte minut."

"Soba broj 5. Rekao je da Vas tamo čeka." Mlada devojka ga obavesti.

"Hvala."

Odmah krenemo za Vidakom. Ispred sobe nas sačeka visok muškarac rekla bih možda samo par godina stariji od nas.

"Nikako da nazoveš." Nasmejano pozdravi Vidaka. "Ne brini, sve je u redu sa njom. Možeš odmah da je vidiš." Umiri nas kada čujemo da je ipak sve u redu.

"Ne možete svi da uđete ali svakako infuzija je pri kraju moći će da izađe čim primi infuziju."

"Sačekaćemo mi ispred." Branka progovori.

"Katarina sedi." Mama me spusti na stolicu pored sobe. Umorila sam se iskreno od silnog trčanja.

Sačekamo par minuta dok Vidak završi papirologiju, nisam shvatila zašto je njegova majka završila u bolnici ali najbitnije je da se sada bolje.

Vidak je drži za ruku dok izlaze iz sobe.

"Sara?" Tata izgovori kada ugleda Vidakovu majku.

Pogledi im se spoje i primetim da je tata prebledeo, gospođa Sara je već dovoljno bleda.

Iznenađeno se pogledamo kada shvatimo da moj tata i Vidakova majka zapravo poznaju.

"Sara? Ne, nije moguće da si to ti." Tata progovori kada krene ka njoj.