Moj ponor 🔚

XX poglavlje

Katarina P. O. V.

Vidak se parkira ispred neke garaže. Izgleda kao da će se svakog trenutka raspasti.

"Dođi." Pruži mi ruku kako bih izašla.

"Branki treba pomoć ja sam u redu." Progovorim i zatvorim vrata.

Uđemo unutra i ugledam jednog nabildovanog tipa. Pozdravi nas klimanjem glave i skloni se. Na stolici zavezana sedi brineta sa primetno kraćom kosom. Šteta, nije imala vremena da uradi nadogradnju.

"Kada će se probuditi?" Vidak progovori dok ja gledam bez treptaja u nju.

"Uskoro. Neće dugo spavati. Dali smo joj malu dozu." Malu dozu? Vidak? Pogledam u njega i primetim mrak u njegovim očima. Smrknut je i izgleda mračno, totalno suprotno od svega što je sa nama.

"Donesi im stolice." Grubo kaže i nastavi da gleda u bezimenu brinetu. Kako može da se zove? Baš me zanima.

"Odmah gospodine." Gromada se odmah pokrene i poput robota izvršava svaku naredbu bez protivljenja.

Par sekundi kasnije gromada se pojavi sa stolicama i stavi ih ispred Branke i mene.

Jaukanje se prelomi prostorijom pa svi preusmerimo pogleda na brinetu. Na licu joj je izražen bol, sigurno zbog neugodnog položaja. Sigurno se neću sažaliti.

"Kučko." Pokuša da pljune ali sam suviše daleko.

"Svaki pogrešan korak produžava tvoj boravak u ovako divnim uslovima." Vidak joj zlobno objasni i naježim se kada izgovori to. Tako nepoznato za Vidaka. Zar on ima i ovu stranu?

"Počni sama da pričaš. Nemamo puno vremena." Strogim glasom joj govori i shvatam da ja nisam iz ove priče. Ovo nisam ja. Skamenjeno stojim i gledam zavezanu devojku. Koliko god ona pokušavala mene da povredi ja nju neću povrediti.

"Reci mi zašto si htela da ubiješ moje dete. Nakon toga si slobodna."

"To kopile nije zaslužilo da živi!" Ispljune odvratno i smuči mi se sam njen izgled. Ona ne zna šta su prave vrednosti ali to joj ne dozvoljava da vređa moje dete.

"Ponovi to još jednom i ovog puta ću te ubiti. Kunem ti se." Povlačim svoje misli da ja nisam iz Vidakovog sveta, ubila bih za svoje dete.

"Stvarno ne želim da sedim ovde uzaludno, milom ili silom ćeš nam sve ispričati. Kasnije ćemo ti lično promeniti mišljenje ali bolje je za tebe da počneš." Vidak se nadvije iznad nje i govori joj oštrim glasom.

"Nemam šta da vam kažem. Zbog kurve me je ostavio. Ja sam odlučila da kada on već ne želi da bude sa mnom, ni kurva neće biti sa svojim detetom. Toliko je prosto." Šokirana sam njenim govorom.

"Ko si ti da odlučuješ  o tome ko šta zasluđuje? Ko si ti? Samo još jedna kurvica koja se zalepila za njegov novčanik." Priđem joj i povučem je kako bi me pogledala u oči.

"Zapamti sada sledeće reči. Više ti ih neću ponavljati jer još jedna tvoja greška znači upravo tvoja smrt. Biće duga i veoma bolna. Zapamtićeš ko je Katarina Marković. Sigurna sam da već sada znaš ali taa ćeš me upoznati u još boljem svetlu. Da li ti je jasno?" Ponovim glasnije jer sam na rubu živaca.

"Ostalo sredi. Mi idemo." Vidak kaže gorili i on klimne glavom kao da je sve razumeo. Šta je mogao da razume u samo jednoj rečenici?

Uhvatim Branku ispred ruke i krenemo ka automobilu. Branka koja je do sada bila tiha izgleda kao da se sada probudila iz sna.

"Samo minut. Odmah dolazim." Izvuče se iz mog stiska i vrati u propalu garažu. Ovaj kraj je tako jeziv. Mrak je i magla je oko nas. Kao scena iz horor filma. Vrisak se začuje iz garaže, pogledam u Vidaka ali izgleda kao da je njemu jasno.

Krenem kako bih proverila da li je Branka dobro ali zaustavim se u pola koraka jer je ugledam kako nasmejana izlazi.

"Ovo mi je trebalo. Dobila je svoje, idemo."  Ispada da je dobro jer sam je dovela ovde. Došla je kao depresivna Branka a sada izlazi sva nasmejana.

Vozimo se gradom. Mrak je odavno pao. Zvezde su nevidljive, setim se kako je lep pogled sa moje terase u mom rodnom gradu. Ne. Ne. Ne. Još uvek roditeljima nisam javila da sam trudna. Stomak se pomalo nazire i ne mogu da verujem da sam dobila tako divan poklon u ovoj godini.

Moje razmišljanje ode u drugom smeru i setim se odlične ideje. Nasmejem se ali brzo sakrijem osmeh kako Vidak i Branka ne bi odmah provalili o čemu se radi.

"Muka mi je. Da li možeš malo da ubržaš?" Upitam Vidaka dok lagano vozi gradom.

"Mogu." Ubrza dok pogledom prati moje stanje. Nastavim da se foliram i nadam se samo da ću izvršiti svoj plan do kraja.

Par minuta kasnije parkira se ispred naše zgrade i odmah krenu za mnom. Prvi deo je uspeo, sigurna sam da je potpuno nemoguće uvesti ga gore sada kada ne priča sa Brankom.

Uletim u kupatilo i zaključam se odmah. Začujem lupanje na vratima. Na smenu se menjaju dok slušaju šta radim.

"Branka, molim te potrebna mi je majica. Donesi mi." Proderem se kako bih je poslala konačno dalje. Začujem korake i još jedno lupanje vratima.

"Vidače?"

"Tu sam. Da li si dobro?" Upita me uplašeno. Na trenutak se pokajem jer ih lažem ali muka mi je više od njihovih svađa.

"Molim te odi do Branke i kaži joj da mi ponese i trenerke."

"Sigurna si da možeš unutra sama?"

"Jesam. Požuri." Na rubu živaca kažem. Dok on krene Branka će se vratiti.

Polako otključam vrata kupatila i krenem ka svojoj sobi. Ugledam ih kako se svađaju. Pogledam šta nose i srećom Branka kod sebe nema ništa, Vidak je negde bacio jaknu. Nadam se da telefon nije kod njega.

Lagano uđem u sobu i brzo povučem vrata, dva škljocaja brave i moj plan je uspeo.

Odem do kuhinje i napišem im papirić, ne želim da pričam sa njima. Ključ ostavim u bravi kako ne bi otključali. Ne znam da li Branka ima još negde ključeve.

Lupanje na vratima me obavesti da je nemoguće ubaciti papirić.

"Nećete izaći sve dok ne rešite probleme koje imate. Ne ponašajte se kao razmažena derišta. Kada rešite problem izaćićete. Do tada vas ne čujem. Odoh." Proderem se i odlučim da pustim muziku. Smiriće i mene a i njih.

Lupanje prestane nakon pola sata i nadam se da su se smirili. Zvono se oglasi i zanima me ko je sada ovako kasno. Otvorim vrata i ugledam Bogdana i Maju.

"Šta vi radite ovde?" Odmah ispalim pitanje jer ako misle da mi poprave plan, neće uspeti.

"Zašto si ih zaključala?" Maja ispali pitanje.

"Imaju probleme koje moraju da reše, ništa im se neće dogoditi." Odlučno kažem i primetim da sam ih zbunila odgovorom.

"Kakve probleme Vidak i Branka mogu imati?"

"Možete da uđete samo da popijete kafu i nakon toga idite svojoj kući. Ne želim baš da budem nekulturna."

"Popićemo kafu." Zajedno kažu i propustim ih.

Ispričam im sve u kratkim crtama, sklopimo dogovor da ćemo se praviti kao da oni nisu bili ovde već dostavljač hrane i rešimo da ih ipak ostavimo.

Istuširam se i obučem neke stvari koje sam pronašla u Brankinom ormaru. Navijem alarm za 3h kako bih im ubacila hranu i vodu. Sigurna sam da će spavati.

Umorno ustajem iz kreveta jer ne mogu da verujem da je već vreme za posao. Pogledam na sat i shvatim da je tek tri sati. Nastavim da spavam kada se setim razlog ovog alarma. Brzo skočim iz kreveta. U kuhinji napravim šest tosta. Na poslužavniku im ostavim sok i vodu. Pustiću ih sutra do wc-a ali iz stana izaći neće.

Otključam vrata i ugledam ih kako zagrljeni spavaju. Pronađem jastuke na podu i par njih koji su raspoređeni po krevetu. Pretpostavljam da su to barikade koje su trebale da spreče nastalu situaciju. Nasmejem se i brzo izađem kako me ne bi uhvatili.