Moj ponor 🔚

XIII poglavlje

Katarina P. O. V.

Bacim pogled na sat i shvatim da je odavno prošla ponoć. Sedim sama u svojoj sobi i razmišljam o svim događajima u poslednjih par sati. Da li je moguće da se život ovako brzo okrene i sve se promeni? Deluje neverovatno. Iznenađujuće ali tako je.

Sigurna sam da ovo maleno biće koje raste u meni, želim svakim atomom snage koji se nalazi u meni. Znam da se upuštam u nešto nepoznato i uskoro ću zaboraviti značenje reči lako, ali verujem da će to ipak biti divno.

Odlučim da na internetu istražim sve o trudnoći, sigurno postoji i neka aplikacija u kojoj mogu čitati o bebi.

Instaliram aplikaciju nakon dužeg traženja, ovo deluje zanimljivo. Kada mi zatraži da unesem datum trudnoće, shvatam da ne znam. Mesec dana? Ne to nije moguće. Dva? Malo teže. Tri? Da li je moguće da već tri meseca nosim u sebi maleni plod bivše ljubavi.

Isključim aplikaciju i uvučem se u topao krevet. Trebaće mi san, mnogo sna.

"Dobro jutroo! Gde je moja najlepša trudnica?" Branka ushićeno ulazi u moju sobu. Koliko je sati? Izgleda prilično energično za nekog ko voli da spava što duže može.

"Koliko je sati?" Upitam je dok postižem jastuk kako bih mogla da sednem.

"12." Kratko mi kaže i krene da namešta moj jastuk. Pogledam šta je ostavila na noćnom ormariću i shvatim da je to zapravo doručak, preobilan doručak.

"Kako si spavala?" Kada završi sa nameštanjem mog jastuka odmah se prebaci na pitanja.

"Dobro." Odgovorim i shvatim da ne moram da žurim danas je subota. Mogu da uživam koliko god želim.

"Spremila sam ti doručak, ali podelićeš ga sa mnom?" Uputi mi detinjasti pogled dok me gura ka drugom kraju kreveta.

"Naravno da hoću." Stavi poslužavnik na polovini kreveta i pogleda me čudno. U očima joj se oslikava čitav spektar emocija.

"Zašto me tako gledaš?" Naposletku je upitam.

"Ponosna sam na tebe, neopisivo. I nikako nemoj da pomišljaš da si u ovome sama. Zajedno smo, svi smo iza tebe." Spusti mi ruku na stomak koji je još uvek ravan. Iznenadi me njen gest ali i dovede do suza. "Zašto sada plačeš?" Tužno me upita.

"Hormoni." Kratko progovorim iako ne verujem da su hormoni. Mada možda i jesu u poslednje vreme me svaka sitnica rasplače.

"Dobro, dobro." Odvoji nas iz zagrljaja. "Prosipaćemo hranu." Obrišem suze i pokušam da ne mislim na njen divan govor.

"Nisam ti skuvala kafu, ali jesam čaj od nane. Čitala sam na internetu dobar je za mučnine." Suze same nekako pronađu svoj put i počinjem da nerviram sama sebe jer plačem za svaku sitnicu.

"Katarina, dan će ti proći u krevetu." Prekori me kada vidi ponovo moje suze.

"Izvoli čaj. Kasnije ćeš sve ovo da pojedeš a onda imamo puno obaveza."

"U redu." Preuzmem šolju iz njenih ruku i oduševim se mirisom. Konačno da mi nešto prija.

Popijem čaj ali sa nadzorom. Branka je morala da proprati svaki moj pokret, koliko sam pojela, popila i da li ponovo plačem. Nakon što je ustanovila da je zadovoljna mojim doručkom, dobila sam naređenje da se obučem.

"Vikend je, hajde da se izležavamo."

"Hoćemo ali prvo moramo obaviti razgovor."

"Ne možemo da pričamo u ovoj odeći?" Snuždeno sam upitala jer sam umorna od trčanja celog dana.

"Ne." Izašla je i ostala sam sama u Majinom krevetu. Ovaj krevet je tako udoban, soba je veoma lepa ali još uvek se osećam kao da sam je preotela Maji.