Moj ponor 🔚

LXI poglavlje

Vuk P. O. V.

Telefon mi se isključio nakon pola sata. Bacio sam ga odmah ispod sedišta i nastavio brzu vožnju. Ovim tempom stići ću za samo 3h.

Zaustavim se na jednoj pumpi kako bih kupio dve kafe. Umoran sam od svih dešavanja, kafa će mi koliko toliko olakšati putovanje kako se ne bih uspavao.

Nakon tri sata vožnje, parkiram se ispred moje zgrade.

Pogledam na sat i shvatim da je tek 21h. Trčim do lifta a kada shvatim da on neće brzo odlučim se za stepenice. Zadihano pozvonim dok čekam da Marijana otvori, zasigurno je stigla.

"Šta ti se dogodilo?" Upita me zabrinuto kada otvori vrata.

"Trčao sam, nisam mogao da čekam lift. Daj mi brzo tvoj telefon."

"Šta se dešava Vuče?" Uplašeno me upita dok u kuhinji ispijam čašu vode.

"Samo mi daj telefon, moj je prazan." Konačno mi doda njen telefon. Brzo ukucam Aleksin broj i sačekam da se javi.

"Molim?" Zadržano se javi.

"Ja sam. Šta se dešava? Gde si?"

"Vuče, mislio sam da si poginuo."

"Nisam, samo mi se isključio telefon. Sada čak i neće da se uključi, otkazao je. Gde je Katarina?"

"U bolnici smo.."

"Kojoj?" Nestrpljivo upitam.

"*********** *******" Izdiktira mi adresu.

"Važi, dolazim za 10 minuta."

"Vuče, hoćeš li mi reći konačno o čemu se radi?" Marijana me zaustavi pre nego što izađem iz stana.

"Katarina je u bolnici, moram da idem sada ali obećavam sve ću ti ispričati."

"Dobro." Popusti na kraju i zahvalan sam joj na tome.

Vozim do bolnice dok se svakim metrom nemir u meni povećava. Osećam da se gušim, srce mi ubrzano kuca i ostajem bez vazduha. Parkiram se na prvom proširenju kako bih udahnuo vazduh pre nego što nastavim svoj put.

Pokušavam da udahnem ali svaki pokušaj je teži. Knedla u grlu je sve veća a osečaj u telu me lomi.

"Molim te Bože, samo da je ona dobro." Pogledam u nebo i nadam se da me čuje.

Vratim se u automobil i nastavim da vozim.

Parkiram se ispred bolnice, čujem glasove kako me dozivaju da sam se nepropisno parkirao ali me ne dotiču.

"Dobro veče, soba Katarine Marković?" Upitam stariju ženu koja nešto gleda na svom telefonu.

"Ne postoji ta osoba u našoj bolnici."

"Vuče, stigao si." Vidak mi priđe. Oči su mu crvene, dok on izgleda umorno.

"Gde je Katarina?"

"Dođi." Idemo nekim čudnim hodnicima, bez pitanja ga pratim. Zaustavi seispred intenzivne nege, naježim se kada mi do mozga dođe informacija gde se nalazimo.

Pogledam iza stakla ali ugledam starijeg muškarca.

"Iza tebe." Kao da čuje moje misli Vidak odgovori.

Okrenem se i slomim kada ugledam milion cevčica na koje je povezana. Moja Katarina.

Suze same idu.

"Da su je pronašli samo minut kasnije, bila bi mrtva. Sada je u životnoj opasnosti i pod stalnim je nadzorom."

"Možda možemo da je prebacimo u neku privatnu bolnicu?"

"I ovde dobija sve što joj je potrebno, moramo da čekamo."

"Ubiću ga. Je l si ga pronašao?"

"Traže ga, javiću ti kada ga pronađu."

"Gde je Nikolina?" Upitam svestan da ovde nije.

"Aleksa je pazi."

"Gde su doktori? Od kada sam došao nijedan nije došao da je vidi."

"Dolaze, prvi bih rekao da nešto nije u redu. Ne mogu ni oni više šta da urade. Dođi." Povuče me kako bih ustao sa poda.

"Ne želim. Idem po doktora, moram da uđem kod nje."

"Nije dozvoljeno."

"Ne zanima me."

Pola sata kasnije uspeo sam da ubedim doktora. Nikada ne bih uradio ništa što bi nju ugrozilo.

"Morate da obučete ovo i ne smete dugo da se zadržavate."

"Dobro."

"Imate 2 minuta." Sestra me obavesti dok oblačim sve što su stavili ispred mene.

Sačekam kako bi medicinska sestra otvorila vrata. Uhvatim je za ruku kada se spustim ispod njenog kreveta. Namrštim se kada ugledam modrice po licu i rukama.

"Ljubavi, budi jaka. Obećavam ti da više nikada neću onako otići, ali ti moraš da se oporaviš..." Nastavim da joj pričam o svim planovima koje  imam sa njom. Spustim se kraj kreveta i naslonim glavu na krevet.

Molim je da mi odgovori, da me uhvati za ruku  i da nastavimo naš srećan život. Obećavam joj da ću je bolje zaštiti samo da preživi.

"Gospodine, imate još samo minut." Sestra me obavesti.

"U redu." Na ivici glasa potvrdim da sam čuo njeno naređenje.

"Volim te." Ostavim joj poljubac na ruci. Pogledam sve aparate oko nje i molim se da joj pomognu.

Ne izlazim sam, želim sa njom da provedem svaki trenutak, sve dok me sestra ne opomene neću izaći.

Hteo bih da sam ja na njenom mestu, da ja trpim sve te bolove. Samo da je ona dobro.

"Molim Vas." Sestra mi pokaže rukom ka izlazu.

"U redu." Poljubim joj još jednom ruku i pogledam je još jednom.

Tromo krenem ka izlazu, sestra otvori vrata kada odjednom začujem pištanje aparata. Brzim pokretom se okrenem ka aparatu i srce mi zastane kada ugledam ravnu liniju.

Sestra pritiska neko dugme dok ja stojim na izlazu. Nemoćan sam da izađem, ne mogu da se sklonim kako bih olakšao sestri koja me uporno moli da izađem. Gledam u nju, sve doktore koji su odjednom tu. Čujem Vidaka koji pokušava da ostane pribran.

Jedino što vidim jeste ravna linija.

"Moja Katarina." Plačem i urlam na doktore. Molim ih da joj pomognu. Da je spase jer bez nje ne mogu.

Vidak i sestra me smeste na stolicu dok gledam u beli zid.

"Katarina?"

_________________

Srećan Uskrs drage moje!