Moj ponor 🔚

LXIII poglavlje

7 godina kasnije

Katarina P. O. V.

"Mama, mama?"

"Molim ljubavi?" Okrenem se ka Nikolini, mojoj kopiji.

"Ko će da me pokupi iz škole?"

"Doći će tata po tebe."

"Važi mama, ćao." Mahne mi i pokupi svoj ranac.

Gledam ih kako sa Vukom i Markom hodaju ka automobilu. Marko je tri godine mlađi od Nikoline. Postali smo prava mala ali savršena porodica. Vuk se odlično snalazi sa njima a uskoro nam stiže još jedna devojčica. Ostalo je još samo 3 meseca.

"Molim, Vidače?"

"Hej, šta radiš?"

"Upravo sam završila doručak, spremiću nešto za večeras pa ću preći kod Sare."

"Imam mali problem."

"Kakav?" Upitam ga dok ostavljam tanjir.

"Naručio sam tortu ali imali su nekih problema i upravo su mi otkazali. Da li znaš gde mogu da naručim?"

"Napraviću ja."

"Ne može, trudna si i ne smeš da se zamaraš."

"Vidače, trudna sam ali nisam bolesna. Dođi i pomozi mi. Zar to ne bi bio sjajan poklon?"

"Odlično, ali ja ću sve sam da uradim ti ćeš samo da izdaješ instrukcije?"

"Dogovoreno. Poslaću ti spisak namirnica koje mi fale."

"Šalji, dolazim čim kupim."

Ostavim telefon kada se oglasi zvono. Otvorim vrata ali jedino što ugledam jeste ogroman buket cveća i malena kovertica. Nasmejem se sigurna da je ovo još jedno Vukovo iznenađenje.

Podignem cveće, unesem u kuću  i odmah zavirim u koverticu. Okretanje ključa u bravi me opomene da neko pokušava da uđe. Ostavim pismo i krenem ka vratima, odahnem kada ugledam Vuka.

"Šta ti radiš ovde?"

"Šef mi je dao slobodan dan kako bih ga proveo sa mojom najdivnijom ženom."

"Hm, stvarno?"

"Da." Poljubi me nežno dok idemo ka dnevnom boravku.

"Imaš najboljeg šefa."

"Naravno, dobijam slobodne dane kada god poželim." Srećna sam. Vuk je sredio sve obaveze, dugove je otplatio i sada radi samo u našem gradu. U potpunosti je posvećen porodici, tako da najmanje vremena provodi na poslu.

"Nažalost moram da ti pokvarim planove, Vidak dolazi za par minuta." Prekinem njegove poljupce i nasmejem se kada nezadovoljno otpuhne.

"Zašto?"

"Pravićemo tortu."

"Zašto sam ja uzeo slobodan dan?" Razočarano izgovori dok ja samo na njegovo pitanje slegnem ramenima. Od kada je saznao da mi je Vidak brat spustio je ratne sekire.

"Možeš nam pomoći u pripremi."

"Oduvek sam to hteo." Ustanem kako bih sklonila posuđe ali me on iznova povuče u svoj zagrljaj.

"Moram da raspremim sve, kasnije."

"Dva minuta zagrljaja i sve ću ti pomoći." Često sebi postavljam pitanja gde je onaj Vuk koji me nije ni primećivao? Gde je onaj Vuk koji je na sastancima vreme provodio na telefonu. Sada bi sve menjao samo za dva minuta mog zagrljaja.

"Hajde, ustaj." Za par minuta smo zajedno sve spremili i čekali Vidaka kako bi započeli pripremu.

Vidak je stigao nakon 20 minuta. Nisu mi dozvolili ništa da radim. Jedan je pekao korice dok je drugi pravio fil. Smejala sam se dok sam ih gledala pomalo pogubljene ali na kraju je sve ispalo savršeno. I više nego savršeno.