Moj ponor 🔚

LX poglavlje

Vuk P. O. V.

"Kaži?" Javim se na telefon kada ugledam Aleksin broj. Katarina me izluđuje, zovem je uporno ali tvrdoglava glave nema u planu da pošalje i najmanju poruku da je dobro.

"Da li si se čuo sa Katarinom?" Prvo je što me upita.

"Nisam. Zovem je celog dana ali se ne javlja. Zašto?"

"Bio sam kod nje i dogovorili smo se da čuvam malenu dok ona završi obaveze a onda će je uzeti. Prošlo je već 2h od toga a nje nigde nema. Počeo sam već da brinem."

"Kako misliš nema je? Bio si kod nje u kancelariju?"

"Jesam. Izašla je odavno."

"Gde je izašla? Ne bi ostavila Nikolinu."

"Nikome se nije javila, samo je izašla."

"Aleksa jebeno, šta si čekao?!" Besno vičem iako on nije ni najmanje kriv.

"Brzo pokreni celu firmu, jebeno je nađite odmah! Zašto me ranije nisi pozvao?"

"Mislio sam da će se vratiti."

"Pogrešno si mislio! Odlično znaš da joj nisam dozvolio da izlazi iz stana. Javi mi čim je nađete. Pokušaću da stignem što pre." Prekinem vezu dok tražim avionsku kartu.

Hodam po sobi besan zbog njene nepromišljenosti. Šta ako joj se nešto dogodilo?

"Šta radiš?" Pozovem Marijanu. Siguran sam da se nešto dogodilo. Biće mi mnogo lakše kada ona proveri situaciju.

"Kaži? Zašto me sada zoveš?"

"Potrebna mi je tvoja usluga, molim te ovog puta nemoj odmah da odbiješ."

"Znaš da ću odbiti ako mi se ne sviđa."

"Znam, ali sada sam u takvoj situaciji da samo tebi mogu da verujem."

"Slušam." Najzad izgovori.

"Spakuj stvari i odmah kreni u moj stan. Za pola sata ću ti javiti šta moraš da uradiš."

"Znaš da ne želim da idem. Već smo pričali o tome."

"Znam, Marijana, stvarno mi je ovog puta potrebna tvoja pomoć. Znaš da smo se poslednjeg puta dogovorili da više neću o tome. Moram hitno i sam da se vratim nazad ali nemam let. Avion je jebeno otišao pre pola sata."

"Dobro, o čemu se radi?"

"Moja devojka je u opasnosti. Bićeš sa njom u mom stanu i nećeš joj dozvoliti da izađe iz stana dok ja ne dođem."

"Tvoja devojka? Zašto bih je zatvorila?"

"Moram da prekinem, zove me Aleksa. Samo spakuj sve stvari. Gde je David?"

"Tu je. Otišao je do prodavnice."

"Odlično, reci njemu da te odbaci do stana."

"Hoću." Pomirljivo izgovori i prekine vezu.

"Šta se dešava?" Direktno upitam Aleksu, čekajući neki potvrdan odgovor da je sa Katarinom sve u redu.

"Nismo je pronašli. Nema je."

"Kako je nema? Neko mora da zna gde je. Pozovi je ti, meni se ne javlja."

"Zvao sam je ali se ne javlja."

"Gospodine Aleksa, imamo nešto da Vam saopštimo." Čujem neke glasove ali ne mogu da prepoznam o kome se radi. Veza se prekine i jebeno poludim. Zovem iznova i iznova Aleksu ali se ne javlja.

Bacim telefon i odlučim da sam krenem. Ne mogu da čekam avion.

"Otkaži mi hotel i  sve sastanke." Obavestim sekretaricu dok pakujem odeću.

"Ali gospodine, znate da je ovo poslednja šansa?"

"Znam, ne zanima me. Uradi šta sam rekao!" Prekinem joj vezu. Ko je ona da meni priča šta je najbolje?

Završim sve oko hotela i odmah krenem. Pozovem još dva puta Andriju ali ne dobijem nikakav odgovor.

Vozim brzo, kazna će stići ali me ne zanima. Molim se. Prvi put u životu se molim da je sa Katarinom sve u redu.

Pogledam telefon i ugledam Marijanino ime.

"Molim?"

"Krećemo na put, kako da uđemo u stan?"

"U firmi je rezervni ključ u mojoj fioci. Može David ili možeš i ti sama da uzmeš. Prva fioka, levo."

"Važi. Gde si ti?"

"Dolazim i ja za par sati."

"Dobro. Vidimo se."

Pretičem automobile i mrzim svaki kilometar. Svestan sam da ovom brzinom neću stići živ. Zovem Aleksu ali se ne javlja.

"Gde si?" Sam sebi postavljam pitanja. Zašto sam je uopšte ostavio. Odlično sam znao koliko je tvrdoglava i na kraju sam je ostavio. Trebao sam da pretpostavim da će nešto da napravi.

Mrak je već pao. Ostalo mi je još par sati vožnje. Odahnem kada ugledam konačno Aleksino ime na displeju ali osećaj gušenja mi se ponovo javi. Nikada do sada nisam imao ovaj osećaj. Sada se javlja već drugi put u toku dana.

"Gde je Katarina?" Odmah ga upitam kada se javim.

"Gde si ti?" Upita me ali primetim da mu je glas drugačiji.

"Vozim, dolazim za par sati."

"Parkiraj se na prvom proširenju."

"Zašto?" Sumnjičavo upitam.

"Zato što sam ja tako rekao. Parkiraj se." Još jednom napomene.

"Slušam te."

"Vuče, znam da se nisi parkirao."

"Sačekaj pet minuta."

Na kraju ga poslušam i parkiram se na prvom proširenju.

"Slušam."

"Našli smo Katarinu nakon dva sata potrage. Sumnjamo da je prebio bivši muž."

"Nije on muž!" Prekinem ga.

"Svakako šta god da je, sumnjamo da je on. Katarina je sada u bolnici i nažalost..."

"Šta nažalost?" Besno ga upitam.

"Aleksa?" Vičem kako bih čuo nastavak rečenice, ali veza se prekine.

Dodam gas kako bih smanjio ogromne kilometre. Biće dobro. Da ona je sigurno dobro.

Neću dozvoliti da joj se bilo šta dogodi. Ne.