Moj ponor 🔚

XXIII poglavlje

Katarina P. O. V.

Odmah nakon što se pucanj prelomi prostorijom, Vidak skoči i dok govori Branki šta da radi, mene nosi prema kuhinji verovatno kako bi me sklonio od opasnosti.

"Vidače, mama i tata?" Uplašeno ga upitam kada začujem još jedan pucanj.

"Tamo su, ne mrdaj odavde." Naredi mi i odmah oprazno krene u trpezariju. Branka me privuče u zagrljaj dok obe nepomično sedimo.

Ovo je toliko miran kraj, znam svakog komšiju i to su većinom stariji ljudi. Deset minuta kasnije koji su izgledali kao večnost čujem sirenu policijske patrole. Odahnem kada shvatim da smo sada bezbedni.

Zvono se oglasi a odmah i zatim tako mi poznata rečenica iz svih filmova "Policija je."

"Sedi ovde još uvek nismo u potpunosti bezbedne." Branka mi naredi iako svakako nisam planirala da bilo gde idem.

"Branka, možete da dođete." Vidakov siguran glas nas pozove i odmah otrčim do majke i oca kako bih proverila kako su oni.

"Dobro ste?" Uspaničeno upitam.

"Da." Mama slabašno progovori dok je tata prebledeo.

"Dođite." Pomognim im da se podignu kada osetim nešto čudno u stomaku. Strah me opkoli, ovo je prvi put da osećam nešto ovako.

"Moram do wc-a." Šapnem Branki i odmah mi odgovori klimanjem glave.

Požurim kako bih proverila da li je sve u redu iako mi to nije sigurno moram da izdržim do Beograda. Možda je to samo prvi pokret bebe? Nema krvi. Verujem da je sve u redu.

Vratim se u dnevnu sobu gde zateknem policijsku patrolu. Još uvek su ovde.

"U redu, istražićemo sve o ovome, jedna policijska patrola će nadgledati vašu kuću radi predostrožnosti ali verujemo da se počinioci neće vratiti ponovo. Kako si Katarina?" Čika Miodrag me upita. Miodrag je stariji čovek koji živi na kraju ulice, dugo se znamo čak sam sa njegovim sinom išla do petog razreda. Iako se nismo videli dugi niz godina seća me se.

"Dobro sam. Kako ste Vi?"

"Eto kao što vidiš radno." Odmahne glavom i pokaže ekipi da je vreme da krenu.

"Tata, da li si dobro?" Upitam ga jer se bojim. Ne izgleda dobro, čudan je od kada sam došla.

"Jesam, samo sam se umorio." Umorno progovori ali vidim da je nešto nije u redu.

"Znam da sada nije pravi trenutak ali trudna sam." Ponovim.

Tata se onesvesti i odmah skočimo. Branka nosi vodu ali tata ne reaguje.

"Brzo, moramo da idemo u bolnicu."

Događaji mi prolaze kroz maglu. Došla sam kući kako bih saopštila jednu lepu vest a sada se nalazim u bolnici. Tati se nešto dogodilo i ne znam šta se uopšte dešava. Bojim se da se nešto ozbiljno dešava, niko se ne pojavljuje kako bi nam bilo šta objasnio.

"Mama, da li se ranije već nešto ovako desilo?" Upitam je u nadi da će mi bar ona reći šta se dešava.

"Imao je prošle nedelje srčani udar, nismo hteli da te uznemirimo. Bio je u redu ove nedelje ali od kada su došle nove komšije u kući pored čudne stvari se dešavaju, mislim da je tvoja izjava dodatno doprinela. Zašto nam ranije nisi rekla?"

"Ne znam, sve se tako brzo izdešavalo." Osećam se kao da sam uradila najgoru moguću stvar na svetu. Mislila sam da će ovo lepo prihvatiti.

Osećam kako mi se vid muti i ponovo se javlja tako poznata mi tama.