Moj ponor 🔚

III poglavlje

Katarina P. O. V.

Otvaram oči ali bol u glavi se samo još više povećava. Svom snagom pokušavam da otvorim oči i kada konačno uspem belina zidova oko mene izazove još veću glavobolju.

Udahnem duboko i sada lagano otvaram oči.

Soba je srećom prazna i pretpostavljam da se nalazim u bolnici, ali zašto?

Pije mi se voda ali nema nikog ovde. Moraću ipak da sačekam.

U trenutku kada mi je glavom prolazilo da ću dehidrirati i umreti bez da iko zna, vrata se napon otvoriše.

"Kako se osećate gospođice Marković?"

Ne mogu da progovorim jer mi je pre svega potrebna voda a kasnije i odmor.

Kao da je shvatio šta mi je potrebno, odmah mi je dodao čašu sa vodom.

"Da li se ičega sećate?" Upita me naposletku.

Odmahnem glavom jer još uvek nisam sigurna da mogu bilo šta reći.

"Odmorite, javićemo vašim prijateljima. Mislim da će momci doći prvi, oni su bili konstanto tu. Nisam siguran kako je sestra uspela da ih ubedi da odmore malo." Nasmejano mi govori doktor koji izgleda veoma prosečno. Kao i svaki stariji doktor. Odelo bez kravate i beli mantil sa rukom u jednom džepu dok drugom rukom prati gestikulaciju.

"Momci?"

"Da, sigurno je da su Vam pravi prijatelji."

Nasmejem se jer nisam sigurna o kome se radi. Čudno je skoro i nemoguće da je reč o Bogdanu i Vidaku, ne znam.

"Dušo, kako si?" Šokirano pogledam u svoje roditelje. Šta oni rade ovde?

"Dobro sam, mama." Konačno progovorim i osećam se lakše.

"Došli smo čim su nam javili. Kako si se onesvestila na poslu? Pogledaj koliko si smršala." Spremim se psihički za predavanje koje sledi ali se ujedno i pomolim da što pre završi.

"Senka, ostavi je na miru." Tata konačno preuzme reč. Mama je ta koja uvek vodi glavnu reč, brine o svemu ako mene pitate i previše dok je tata tu da je smiri. Srećom uvek je uspešan po tom pitanju.

Iako živimo u manjoj opštini mama je uvek negovala sebe pa je samim tim to prenela i meni. Mogu reći da zahvaljujući njoj nikada nisam imala neki promašaj u odevanju.

"Ideš sa nama kući. Gde je Bojan?" Mama se osvrne oko sebe i sigurna sam da traži i najmanji detalj da je Bojan bio ovde ali kada ne pronađe ništa, namršti se i pogleda me ispitivački.

"Raskinuli smo." Odlučim se za najbezbolniji način.

"Kada?"

"Pre par nedelja." SIgurna sam da tako neće bar ispitivati dalje i verovaće da on nije povezan sa ovim događajima.

Zahvaljujući njenim ispitivana sećam se i najmanjeg detalja. Verujem da sam se onesvestila nakon njegovog udarca i da su me Branka i Maja ovde dovele.

Kao da sam ih telepatijom prizvala, obe su zadihane.

"Nismo mogle da čekamo lift, a znaš i nemamo kondiciju." Pogledaju jedna u drugu i prasnu u smeh. Smeste se pored mene na krevetu i obaspu me iznova i iznova jednim jedinim pitanjem da li sam dobro.

"Pozliće mi stvarno ako me još jednom to pitate."

"Dobar dan. Analize su gotove, sve je u redu. Pa samim tim možete ići kući već danas."

"Sjajno. Ideš sa nama. Uzećeš odmor i vratićeš se za nedelju dana." Mama komandant zauzme poziciju u kojoj nemam drugog izbora.

***

I kao što rekoh nemam drugog izbora. Sedim na zadnjem sedištu maminog i tatinog automobila i čekam da konačno stignemo kući.

Mama i tata se raspravlaljaju koja muzika je bolja i šta bi trebali slušati dok ne stignemo kući. U pola svađe sam se udaljila i u glavi vrtela sve događaje.

Divna veza sa Bojanom. Smeh. Ljubav. Vođenje ljubavi. Smeh. Izlasci. Zabava. Posao. Ljubav. Ljubav i ponovo ljubav. Prevara. Poslednja tačka naše veze. Prva i poslednja svađa koja je obeležila krah naše veze.

Zvono na telefonu me obavesti da imam novu poruku.

"Odmori se lepo. Stvari su na sigurnom. Poljubac." Branka kao i uvek brine više o drugima nego o sebi. Nedostajaće mi čak i njihove trač partije koje do sada nisam ni volela.

"Hoću, hvala. Poljubac." Odgovorim i ostavim telefon na sedištu.

Naslonim glavu na staklo i gledam zalazak sunca. Ostalo je još desetak minuta do naše porodične kuće i nostalgija odjednom obavija moje teleo. Nisam kući bila godinu dana.

Redovno sam se čula sa mamom i tatom ali vremena nisam imala. Bila sam opsesivno posvećena Bojanu. Kao što se može i videti veoma je znao ceniti svu moju ljubav.

"Katarina, stigli smo." Mama me doziva i shvatam da da se nalazimo ispred naše divne i tople porodične kuće.

"Dođi, sedi u dnevnoj sobi. Skuvaću ti kafu, pa ću kasnije spremiti i večeru." Mama se ponaša kao da sam dete od deset godina, a ne žena od dvadeset šest godina. Dopustiću joj da me razmazi ovih nedelju dana jer sam zaslužila, kasnije moram stati na svoje noge i gledati šta i kako dalje.

Uključim tv i pustim muziku. Nemam sada ni pet posto koncentracije za gledanje filma ili serije.

"Izvoli. Ovih nedelju dana ćeš odmarati. Nemoj slučajno da si počela da radiš. Od ponedeljka."

"Dobro mama. Shvatila sam."

"Šta želiš da jedeš?"

"Bilo šta što možeš spremiti." I sama znam da spremanje obroka nije uvek zanimljivo i da je u većini slučajeva dosadno pa joj neću zadavati i glupe zadatke.

"Biće spremno za pola sata."

"Važi." Umotam se u ćebe i prepustim se uživanju.

___________________________

Katarina je stigla kući kako bi napunila baterije za događaje koji slede.❤