Moj ponor 🔚

LIV poglavlje

Nedelju dana kasnije

Katarina P. O. V.

"Ljubavi, stigao sam." Začujem Bojana kako se dere dok treskom zatvara vrata.

Nastavim da ljuljam Nikolinu. U poslednje vreme je uznemirena i svakog dana sve manje spava.

"Ponovo ne spava." Gadljivo izgovara dok je gleda kao da je najgadnije nešto što je video u životu.

Smesti se pored mene i radije bih se sklonila ali svoju ljigavu ruku smesti na moje koleno.

Ćutim zbog Nikoline koja se uspavala pre samo par minuta.

"Ostavi je, posveti se meni." Govori mi dok ostavlja gadne poljupce po mom vratu.

"Bojane." Govorim tiho, sklanjajući se od njega.

"Daj mi je." Grubo mi izgovori i skoro otme Nikolinu iz mojih ruku. Smesti je u krevetac i okrene se ka meni sa pokvarenim osmehom.

"Ona spava a ti ćeš se pobrinuti za mene. Znam da sam ti nedostajao." Prilazi mi dok ja smišljam kako da spasim sebe.

"Spava mi se." Hodam po sobi razmišljajući kako da se izbavim iz ove situacije.

"Ne zanima me. Meni se ne spava, šta misliš šta će socijalna radnica, prijateljica, reći kada čuje da je beba zapostavljena." Progutam knedlu kada začujem reč socijalna radnica. Uhvati mi ruku i baci me na krevet. Spušta se preko mene i ostavi mi ugriz na vratu.

"To nije istina." Izgovorim dok se migoljim ispod njegovih dodira.

Ukopa mi prste u bokove i onemogući svaki moj pokret.

"Jebaću te tako da ćeš zaboraviti na sve tvoje jebače sa kojima si bila do sada. Seti se kako nam je bilo lepo."

"Bojane, ne." Na ivici suza izgovorim.

"Možeš da biraš. Imaš dve mogućnosti. Jebaću te ovde ispred tvoje ćerke i slušaće kako zadovoljavam sve tvoje potrebe ili ćemo je ostaviti da na miru spava dok ćemo se mi u miru jebati." Suze same kreću i svesna sam da nemam izlaza. Telefon mi nije u blizini a izlaza nema. Oduzeće mi Nikolinu. Bez nje ne mogu.

"Budi poslušna, zavedi me." Govori dok ustajem i hodam ka spavaćoj sobi. Ja sam svakako mrtva.

"Neposlušna si." Otvori garderober i dohvati četiri kravate. Naježim se kada shvatim šta želi da uradi. Šta sada?

"Budi mirna i slušaj me. Pustiću te ako se mala rasplače ali samo ako budeš poslušna." Vezuje mi levu zatim i desnu ruku. Krene ka nogama ali se zaustavi.

"Želim da obaviješ noge oko mene kada budem ušao celom dužinom. Da li ti je jasno?!" Skida svoje pantalone i prilazi mi. Suze nastavljaju da padaju dok se molim da se ovaj horor što pre zaustavi.

Nabije mi svoje prste u kukove, zastenjem od bola.

"To! Samo tako nastavi kada krenem da te punim." Mučnina mi se polako javlja dok mi širi noge.

"Kazniću te za svaki prekršaj. Znam da uživaš." Pocepa mi majicu a odmah i donji veš. Razbaca po sobi i odmah krene sa obeležavanju mog tela.

U jednom potezu se nabije i nastavlja da sve bržim tempom ulazi i izlazi. Krene da me poljubi ali odustane. Ostavlja tragove po meni dok se u sebi molim da sve prestane.

"Podigni noge oko mog struka i jebeno se prepusti. Sa koliko njih si se jebala? Hm?" Gleda me u oči dok se nabija svom dužinom.

Ne odgovorim ništa, odavno sam mrtva. Jedino zbog čega sve trpim je Nikolina. Neću dozvoliti da mi je bilo ko oduzme. Svesna sam da Bojan to može da uradi u par sekundi. Trpeću ali svoje dete nikada neću ostaviti.

"Rekao sam nešto." Nastavim da ležim na krevetu polumrtva, dok on svakim nastajem ubija svaki deo mog tela.

"Mislila si da ću ti dozvoliti da se do kraja života jebeš sa kim stigneš, gadno si se prevarila. Zato sam se vratio, dokazaću ti da sam mnogo bolji od njih." Kukovima se nabija sve jače i jače, ne mogu da izdržim silinu kojom ulazi i izlazi. Vrištala bih od bola i muke ali ćutim.

"Bićeš moja, jebaću te svakog dana koliko dugo želiš. Možemo i nešto novo da isprobani?" Nastavi da priča dok ja smišljam plan kako izaći iz ove bolesne situacije.

Spusti se kraj mene i ubrzo svrši na moj stomak. Poliže svoju spermu i ustane kako bi me poljubio ali ja okrenem glavu.

"Slobodna si! Svakako nisi ni za šta!" Izgovori dok brzo obmotam svoje nago telo prekrivačem i zaključam se u kupatilo.

"Stvorenje vrišti! Izlazi!" Otvorim vrata kada začujem kako Bojan urla iz dnevnog boravka.

Pitam se da li je sve u redu sa njim i da li sam ja bila u redu kada sam bila sa njim.

Malena plače dok Bojan sedi i gleda TV. Uzmem je i odmah se zaključam u sobu.

Plakala je narednih pola sata dok sam šetala sobom razmišljala sam šta mogu uraditi.

Svi misle da je sa Bojanom sve u redu. Da smo ponovo srećan par i da je sve u savršenom redu. Ne smem ništa da kažem jer Bojan zna svaki moj pokret.

Ostavim je pored mene da spava dok oblačim spavaćicu. Proverim još jednom vrata i kada se uverim da su zaključana, spustim se kraj Nikoline.

"Ustaj! Idemo na posao!" Prošlo je nedelju dana od kada sam slagala da sam bolesna. Ostale sam uverila da već neko vreme planiram da se pomirim sa Bojanom ali da nisam imala vreme da im kažem.

Svi su se uverili u to iako sam primetila da su samo odlično glumili.

"Polazi. Ona će da čuva Nikolinu." Pokazuje mi na mladu devojku koja skida pogledom Bojana dok Nikolinu nijednom nije pogledala.

"Ona ide sa mnom." Zagrlim jače Nikolinu i ozbiljno pogledam Bojana.

"Svakako me ne zanima, radi šta god hoćeš sa njom."

Ostavi nas ispred firme bez ikakvog pitanja da li mi je potrebna pomoć. Ne znam zašto sam se tome uopšte i nadala.

"Dobro jutro." Pozdravim Mariju i uđem u kancelariju.

Stavim Nikolinu da sedi na garnituri dok ja uzimam laptop kako bih sedela kraj nje. Sada sam zahvalna jer je kancelarija ovako ogromna i jer ima nameštaj koji nikada ne bih koristila u normalnim uslovima.

Smejem se dok Nikolina nešto priča na svom jeziku. Moja malena krofnica koja mi daje snagu uprkos svemu.

Dodam joj igračku kako bi se igrala dok ja završavam obaveze.

Kucanje me natera da podignem glavu.

"Napred." Čekam da ugledam osobu koja je toliko udubljena u svoje misli da već dva puta kuca.

Vrata se otvore i namrštim se kada ugledam Vuka.

"Kako si? Zašto si tako bleda?" Priđe mi i dotakne mi lice. Naglo se sklonim od njegovih dodira i pogleda.

"Izvolite, gospodine? Da li Vam je potrebno nešto?" Upitam ga dok pokušavam da prekrijem svoje emocije.

"Katarina. Stvarno?" Razočarano izgovori dok mi prilazi.

"Da. Lepo sam Vas pitala." Profesionalno izgovorim.

"Moramo da pričamo."

"Naravno, o čemu se radi?" Upitam ga dok uzimam laptop.

"O nama."

"Mi ne postojimo."

"Postojimo Katarina." Sada sam uverena da ne zna ništa.

"Ako nemate više ništa da dodate, nastavila bih da radim." Isključim se totalno i više ne registrujem njegove reči.

Sve je bila laž. Više ništa neće to promeniti.