Moj ponor 🔚

XII poglavlje

Katarina P. O. V.

"Nadam se da shvataš da niko ne može na onaj način razgovarati sa tobom!" Vidak mi objašnjava dok mi otvara vrata svog automobila.

Spustim pogled jer mi je neprijatno. Niaam htela da bilo ko zna za ovo ali sam svesna i da Vidak nije mogao da me nosi na duši za slučaj da se ponovi splet okolnosti kojicse dogodio dok sam se selila iz ovog stana.

"Vrediš Katarina." Svesna sam toga ali i dalje ćutim. Zbunjena sam. Kako čovek može reći da ne želi da se veže za svoje dete?

Kako je to moguće?

Stavi nam sigurnosni pojas i krenemo ka Brankinom stanu. Još uvek nisam rešila ni pitanje stana. Sada kada znam da mi za par meseci stiže beba znam da ne mogu ostati kod Branke.

Ona je mlada, ima svoj život i ne mogu ga poremetiti svojim planovima. Toliko sebična ne mogu biti.

Stižemo ubrzo u stan ali primetim da je Vidak još uvek besan. Neverovatnom brzinom smo stigli ispred zgrade i znam da je još uvek u Bojanovom stanu verovatno razmišlja šta bi mu sve radio.

"Izvini. Žao mi je jer sam ti priredila tako nešto." Prva progovorim jer je želim da bilo jo sazna gde smo išli. "Nemoj im ništa reći, ne još uvek."

"Neću ali obećaj mi da više nećeš ići tamo."

"Obećavam." Mislim da sam dovoljno uradila i da mi sada samo preostaje da uživam u svojoj trudnoći koliko je moguće.

"Hajde."

Izađemo iz automobila i krenemo ka stanu. Otključavam vrata i u stanu je neobična tišina. U dnevnom boravku ugledam celu ekupi kako sedi i zabrinuto razmišljaju, svako u svojim mislima.

"Dobro si. Uplašili ste nas. Dobro si?" Branka skoči i grli me kao da se nismo videle deset godina.

"Dobro sam." Primetim da su se svi vidno opustili kada smo ušli u stan. Shvatim da je vreme da obavimo razgovor na samom početku večeri.

"Sedi, Branka. Vidače." Primetim da je tu cela oprema za gledanje filmova i sve one grickalice koje su bile u Vidakovom automobilu.

"Zadržaću bebu. Svakako mislim da je suviše kasno za abortus ali i da nije kasno nikako to ne bih uradila. To je moj novi početak i ne morate da mislite da ću svakog trenutka nauditi sebi, neću." Na licima im vidim da sam pogodila o čemu su razmišljali i ne krivim ih. Sve je ovo iznenadno za sve nas.

"Hvala vam na svemu, ali stvarno ne mogu više tražiti od vas pomoć i ne želim da mr žalite. Nastavićemo sa druženjem ali imaćemo potpuno drugačije živote, razumeću da ne možete da menjate svoje živote i stvarno to ne tražim od vas."

"Ti si ludica. Ako misliš da ćemo te ostaviti na miru tek sada nećemo jer nećeš imati pet minuta mira." Nasmejem se Maji i Branki koje skoče na mene dok stojim ispred svih njih i mislim da će me definitivno ugušiti njihovim zagrljajem.

"Svi smo tu, neću više da ikada čujem ovako nešto." Andrija me privuče u svoj zagrljaj dok Vidak i Bogdan samo potvrde njegove reči.

"Hajde, čekamo vas toliko dugo, mi hoćemo da gledamo film." Branka kroz pobunu izjavi i napravi mi mesto kraj nje. Sedim između nje i Vidaka i osećam se neprijatno. Kao da nešto uporno sabotiram.

"Neudobno mi je ovde." Sa izgovorom pređem do Andrije i uvučem se u njegov zagrljaj. Nedostajao mi je naš osećaj povezanosti. Moj brat od malena.

Gledam divnu sliku i zamišljam Vidaka i Branku zajedno. Taj spoj mogu videti. Iako Vidak liči na nekog neosvojivog dečka zapravo je fin.