Moj ponor 🔚

VI poglavlje

Katarina P. O. V.

"Molim?" Ohrabrim sebe i povučem zelenu slušalicu. Katarina Marković nikada nije bila kukavica neće biti ni sada.

"Katarina? Ljubavi!" Kada začujem taj ljigavi glas istog trenutka osetim mučninu.

"Nisam ja tvoja ljubav, ali možeš reći zašto me zoveš?" Pređem odmah na stvar jer ne mogu da slušam gluposti koje je Bojan u mogućnosti da izgovori. Lista njegovih gluposti je verujem preduga pa sebi neću oduzimati dragoceno vreme.

"Želim ti samo reći da to što si završila u bolnici nije bilo namerno, sama si pala. Ti si ta koja je mene varala i sada si otišla, samo tako. Nisi se ni okrenula, par sati kasnije si došla sa ološima u naš stna! Kako si mogla da uradiš tako nešto? Kako?!"

Prekinem poziv i bacim telefon. Nećeš plakati Katarina! Kakav skot! Dok sam ja njega čekala u našem stanu on se sa ko zna kojom valjao po krevetu i ima hrabrosti reći bilo šta.

"Katarina, spakovala si sve što ti je potrebno? Dole sam ostavila još jednu torbu spakovaću ti sutra torbu sa hranom. Ne hraniš se dovoljno." Mama upadne u moju sobu pa se prizovem k sebi.

"Spremna sam mama ali sam i neverovatno gladna."

"Ručak je spreman, vidiš da možeš da pojedeš mnogo više nego što ti zapravo u Beogradu jedeš. Katarina nisi više.."

"Znam mama, nisam više mala iako tako nastavim doći ćeš za mnom u Beograd a ako nastavim onda ću se vratiti kući." Zagrlim je i krenemo zajedno dole. Njena briga je posebna koliko god godina imala uvek ću ostati mala majkina devojčica.

Posle ručka odlučim da ipak odmorim, sutra svakako krećem da radim iako je nedelja. Senke je zabranila korišćenje laptopa od kada sam ušla u naš dom. Odlučila sam da je jednom poslušam ali samo jednom sam prekršila pravilo, volim svoj posao i teško je ne odgovoriti na sve te mejlove. Drago mi je da nijedan album nije za narednu nedelju, mogu reći da sarađujem uvek sa finim ljudima pa ovaj odmor su svi dočekali sa razumevanjem.

"Gde ideš?" Senka me upita kada ustanem.

"Idem da spavam, sutra me čeka dosta toga."

"Dobro." Primetim da je čudno pogledala oca ali bez daljnjeg odlaganja odem jer verujem da ću ostati ako ne odem na vreme.

"Dragane, zar nije čudna? Bleda je. Možda je upala u depresiju." Začujem Senku u pokušaju da šapuće ali joj baš ne ide.

"Senka, ponovo počinješ. Ostavi je na miru." Tata odmahne glavom i ne mogu da verujem da sam dospela do toga da prisluškujem kao neko malo dete.

Povučem se u svoju sobu jer ne želim više da slušam žaljenje oko sebe. Volela sam Bojana svaki trenutak sa njim je bio predivan, sve dok nisam posumnjala na prevaru. Kada se jednom javi sumnja počinje početak kraja. Duboko verujem u pametnu recenicu koja se prenosi sa generacije na generaciju a to je: GDE IMA DIMA IMA I VATRE.

Žao mi je jer je zaboravio i pogazio naše prijateljstvo. Nismo bili samo puki ljubavnici bili smo pre svega prijatelji. Prijatelji koji su delili svoje brige, sreću i sve što je naišlo u našem životu.

Zagrlim svoj jastuk i utonem u san.

Nedelja, 10:00

"Katarina, hajde budi se." Čujem kako me majka doziva ali toliko mi se spava.

"Hajde, Katarina. Doći će uskoro i Andrija." Šta? Zar sam toliko spavala?

Skočim iz kreveta i pogledam u majku a odmah zatim u sat. Bože koliko dugo sam ja spavala.

"Sići ću za par minuta." Otrčim do kupatila kako bih obavila jutarnju higijenu a onda idem na doručak. Kako sam tako dugo spavala?

Spremim se i ponesem kofer dole kako se kasnije ne bih vraćala.

"Mila, nemoj previše da radiš i ponovo zaboraviš na sebe." Mama me opominje dok mi puni tanjir.

"Potrudiću se." Izgovorim ali verujem da neću uspeti puno obećanja da održim jer me dosta obaveza čeka u Beogradu.

Zvono na vratima nas prekine.

"Ja ću." Ustanem i iznenadim se kada ugledam Andriju.

"Andrija?"

"Hej, je l spremna?"

"Jesam, samo sam se iznenadila jer si rekao da ćemo krenuti oko 12h."

"Znam ali nestrpljiv sam. Završio sam sve obaveze pa bih krenuo što pre."

"Ti? Gde je Mira?"

"Otišla je kod svojih, doći će i ona ali moram prvo ja videti kako je tamo i da li je sve kao što smo se dogovorili."

"Aham, dobro. Samo da uzmem stvari i dolazim."

"Mama, Andrija je došao. Idemo."

"Dobro, dušo. Ne zaboravi da se javiš i poseti nas."

"Hoću mama. Obećavam." Zagrlim je pa odnesem stvari do Andrijinog automobila dok mama pronađe tatu.

Gledam ih kako zajedno hodaju zagrljeni, kao neki tinejdžeri koji se još uvek nisu zasitili svoje ljubavi.

Zagrlim ih i kada konačno završimo sa grljenjem krenemo na put. Muzika u auto je prijatna i primećujem da je Andrija promenio listu pesama ali da je ostao isti Andrija, s tim da je sada edukovaniji.

"Gde sada stanuješ?" Andrija započne razgovor.

"Trenutno sam kod koleginice, ali potražiću neki stan u što skorijem roku."

"Pomoći ću ti šta god da ti zatreba. To znaš?"

"Znam, hvala ti."

Spavala sam i do Beograda, ne shvatam zašto bih samo spavala. Do sada mi se to nije dešavalo.

"Kaži mi gde živi tvoja koleginica?"

Izdiktiram mu adresu i nestrpljivo čekam da vidim Branku. Maja je sa dečkom provela nedelju dana tako da je Branka bila sama. Koliko sam shvatila Maji malo fali kako bi se preselila.

"Hoćeš da uđeš?" Pitam Andriju kada se parkira ispred zgrade.

"Mogao bih. Svakako ne možeš sama odneti sve ove stvari sama gore."

"Divan si. Hajde."

Pokupimo sve stvari i krenemo na deveti sprat. Srećom lift ovog puta radi.

"Branka, stižem za minut gore."

"Čekam te."

Ostavim telefon u torbicu i nasmejem se Andriji.

"Draga!" Branka me privuče u zagrljaj i razneži me toplim zagrljajem.

"Konačno si se setila. Znaš koliko nam je bilo dosadno bez tebe. Maja nije tu ali doći će uskoro. Znaš kako je to." Znalački se nasmeje i uđemo unutra. Totalno sam zaboravila da je upoznam sa Andrijom.

"Izvini, ovaj ovo je Andrija, moj najbolji drug od detinjstva. Andrija ovo je Branka."

"Drago mi je."

"Uđi Andrija." Svi zajedno se smestimo na ugaonoj i Branka se izgleda totalno uživela u ulozi domaćice.

"Kafa?"

"Ja bih čaj. Hvala Branka."

"Trebao bih krenuti polako imam dosta toga da završim."

"Andrija, ići ćeš. Evo ako je potrebno čišćenje mi ćemo ti pomoći."

"Mislim da je sve sređeno. Ostaću još pola sata ali stvarno kasnije moram krenuti."

"Dobro, neću insistirati."