Moj ponor 🔚

XLIV poglavlje

Vuk P. O. V.

Obučem sako i izađem iz stana.

"Kada dolaziš?" Pročitam Seleninu poruku ali je ignorišem. Daje sebi previše značaja.

Otključam automobil i bacim telefon na suvozačevo mesto. Krenem odmah na autoput kada mi se ponovo oglasi telefon. Bacim pogled i shvatim da je Mirna. Javim se odmah jer odavno nije zvala, sada je sigurno nešto bitno.

"Molim?"

"Izvini što ti smetam ali imam jedan problem." Priča ali ovog puta sasvim normalno.

"Kakav problem?" Mrzim kada ne pređu odmah na realno stanje već okolišaju.

"Katarina se vratila na posao. Danas je otišla u tvoju firmu ali ne može da uđe zbog neke kartice." Kada čujem Katarinino ime čudan osećaj prostruji mojim telom.

"Totalno sam zaboravio da joj pošaljem karticu." Izgovorim više za sebe.

"Da li možeš to nekako da središ za sutra? Svakako je nezadovoljna jer je otišla iz naše firme."

"U redu, srediću."

"Vidimo se, Vuče." Prekine i zahvalim joj se u sebi jer ovog puta nije dužila.

Pretpostavio sam da neće prihvatiti tako lako novi posao, ali bez obzira na sve želim je u svom kolektivu, pre svega zbog svih zadataka koje je perfektno odradila.

***

"Dobro jutro." Pozovem Aleksu, koji verovatno u ovo doba već spava.

"Čoveče, jebote, kakvo jutro? Ovde je mrak. Koliko je sati uopšte?"

"Pet je sati. Ponovo si izlazio?" Upitam ga i mogu da ga zamislim kako izgleda.

"Nismo svi kao ti, neko ima i privatan život."

"Razumem ja to, ali sada moraš da ustaneš."

"Zašto, čoveče? Ne daš mi mira ni kada si kilometrima udaljen."

"Juče je trebala da dođe Katarina ali zbog kartice nije mogla da uđe."

"Zašto nam je ona uopšte potrebna? Nekada te stvarno ne razumem." Nezadovoljno protestuje iako smo o tome već pričali.

"Nemoj svoju glavu time uopšte da zamaraš, odnesi joj ličnu karticu i to je to."

"Šta?" Skoro mi probije bubnu opnu kada uzvikne.

"Odnećeš joj karticu na kućnu adresu."

"Stvarno me mučiš Vuče."

"Dobićeš nedelju dana slobodno kada se vratim." Izgovorim siguran da će ovo upaliti.

"Stvarno?" Ushićeno kao neko maleno dete upita.

"Ne. Najviše dva dana."

"Jebi se. Samo zbog toga si me probudio ovako rano?"

"Nije rano, svi ljudi su uveliko budni i idu na svoj posao."

"Uh, dobro. Zašto ne može samo da dođe do firme? Reći ću obezbeđenju da je puste."

"Ne može! Znaš odlično šta se desilo kada smo mislili da nam je firma bezbedna."

"U redu! Evo ustao sam, idem samo da se spremim i odneću lično njenom visočanstvu karticu. Iako ne shvatam tvoje ponašanje."

Aleksa smatra da je Katarina fufica koja je došla do kancelarije u mojoj firmi preko kreveta, isto to sam i sam mislio dok je nisam upoznao. Proučio sve projekte koje je radila u timu ili sama. Njen rad je odličan i sasvim je jasno zašto sam prihvatio. Jednostavno nije moguće da ne radi u mojoj firmi kada je toliko sposobna.

Pogledam kroz prozor i primetim bazen koji za sada nije okupiran sa masom pomahnitalih čoveka. Odlučim da iskoristim priliku i siđem do bazena.

Plivanje me je opustilo, od malena sam želeo da plivam ali nikada nisam imao mogućnosti da sebi priuštim bazen. Zato sada nestrpljivo čekam da se vratim svojoj kući i pogledam sve te radove koje sam zakazao pre odlaska. Siguran sam da je sve već završeno i da je kuća dobila novi izgled.

Pogledam telefon kada se vratim u svoju sobu i primetim milion propuštenih poziva od Alekse. Šta je sada napravio? Ostavim telefon i odem da se istuširam.

Siguran sam da je ponovo u pitanju neka dečija glupost kao i uvek kada je on u pitanju.

Telefon se ponovo oglasi dok izlazim iz kupatila.

"Gde gori Aleksa?"

"Jebote ja gorim." Zadihano izgovori.

"Ne razumem te. Zašto si zadihan?"

"Morao sam da istrčim par kruga."

"Zašto si me uopšte pozvao?" Upitam ga spreman da prekinem.

"Jebote, ona tvoja Katarina." Zaustavim se i nastavim pažljivo da ga slušam.

"Šta sa njom?"

"Jebena je vatra." Zadihano izgovori a onda utihne.

"Znaš kako me dočekala?" Upita me.

"Znam, bio sam sa tobom." Iznervirano mu odgovorim više bih rekao nadrkano.

"Dobro nemoj odmah da se ljutiš. evo objasniću ti tačnije opisati do najsitnijih detalja."

Nisam siguran da li uopšte želim da čujem.

"Kao što si mi i sam naredio, otišao sam do njenog stana. Pozvonio i čekao da neko otvori. Taman sam hteo da se okrenem i odem kada sam čuo otvaranje vrata. Zaustavio sam se i ostao bez daha. Katarina je stajala u nekom minijaturnom ogrtaču ispred mene. Zapravo ništa nije sakrio ali moram ti reći da je savršena. Ostao sam bez daha. Nisam stigao ni da se izvinim samo sam joj predao karticu i otišao. Ona je prava vatra. Tvoja Katarina je prava vatra." Izgovori i iznenadim se na njegovu konstataciju da je ona moja.

"Zapravo druže, ona nije tvoja. Baš zato može biti moja. Hm?" Ne progovaram, razmišljam i zamišljam Katarinu i jebeno sam iznerviran jer je ja nisam bio na njegovom mestu.

"Ne mešaj se sa zaposlenima, imaš dovoljno fuksa po klubovima gde izlaziš." Upozoravajuće izgovorim.

"To je neko novo pravilo?" Nezadovoljno izgovori.

"Jeste. Jebeno nemoj da joj prilaziš." Zaboravim sa kim razgovaram.

"Imao si nešto sa njom? Jebeno sam znao." Nasmejano izgovori i siguran sam da mu je sada kez na licu.

"Moram da idem." Ne odgovorim na pitanje već odmah prekinem pre nego što postavi još neko pitanje.

"Beži, beži." U sekundi mi stiže poruka. Odmahnem glavom i bacim telefon. Samo još par sati je ostalo. Nestrljiv sam da vidim da li se nešto promenilo za ovih par meseci. Samo par meseci je prošlo.