Moj ponor 🔚

VII poglavlje

Katarina P. O. V.

Nakon što je Andrija otišao krenula sam odmah da raspakujem stvari, Branka i Maja su predivne, odvojile su mi prostor gde mogu ostaviti svoje stvari.

"Katarina, kafa?" Branka se dere iz druge sobe dok sklapam poslednje komade.

"Može, evo napraviću ja."

"Pitala sam samo kafa nisam rekla da ti napraviš." Mogu da zamislim njenu smorenu facu koja govori da sam dosadila sa mojim konstantim odgovorom sve ću ja. Samo previše mi je glupo što sam se pratkično ubacila u njihov stan, mada Maja nije tu već par dana pa se viđamo samo na poslu.

"Dobro je da si ti došla, inače bih celog dana bila sama." Branka mi govori dok nosi kafu.

"Hvala ti."

"Šta planiraš da radiš? Znaš da si sve ostavila ovde i da te sve čeka."

"Znam, moram da vidim šta ću. Počeću već sutra da gledam stanove ostalo neću menjati."

"Katarina, nerviraš me. Vidiš da sam tokom celog dana sama, nikome ne smetaš samo hoću reći da moraš videti šta ćeš raditi sa Bojanom. Nadam se da ne misliš da će te samo tako ostaviti na miru."

"O tome iskreno nisam razmišljala." Umorno uzdahnem jer sam umorna. Zašto me ne bi ostavio na miru? Ma ostaviće me na miru. Skočim kada začujem kako mi telefon vibrira.

"Auć."

"Da vidim." Branka skoči kada ugleda da sam se opekla vrelom kafom. Ovo boli.

"Sačekaj, imamo kremu za opekotine."  Namažem preko ruke kremu kada mi Branka donese.

"Da li si dobro?"

"Da, jesam." Slažem, svesna sam da mojim venama kola strah. Ovo je već drugi put od kada smo raskinuli a Bojan me uporno zove. Ne prestaje.

"Trebala ni da odspavaš, umorna si."

"Hoću." Utonem u Majin udobni krevet i sklopim oči kako više ne bih razmišljala o svemu.

Ponedeljak, 07:00

Budi me telefon. Uporno pokušavam da ga dohvatim kako bih ugasila već jednom alarm.

Napokon ugasim alarm i spustim telefon pored jastuka.

"Halo, Katarina?" Skočim iz kreveta kada čujem Bojanov glas.

"Katarina?" Nastavi da me doziva i shvatam da sam previše bežala, više ne mogu sebi priuštiti taj luksuz i bolje je završiti na vreme.

"Molim?" Drhtavo se javim i sačekam da konačno kaže šta ima.

"Moram da te vidim, nisam hteo da te udarim. Molim te samo pet minuta."

"U redu, za pola sata budi u parku ispred naše zgrade."

"Čekam te." Šta? Zar sam ja upravo rekla ispred naše zgrade? Katarina, vaša zgrada ne postoji! Shvati ti to.

Obučem se i pronađem Branku u trpezariji.

"Dobro jutro." Priđem joj i ostavim joj poljubac.

"Dobro jutro. Kako si? Kako ti je ruka?"

"Sve je u redu. Žurim sada pričaćemo kasnije."

"Ne ideš na posao?"

"Ovaj ne, pričaću ti kasnije."

"Dobro, javi mi se nemoj da brinem."

Hodam do naše zgrade, daleko je ali imam dovoljno vremena. Mama i tata su mi pozajmile svotu novca ali to moram racionalno koristiti inače ću završiti na ulici.

Devojka, rekla bih u dvadesetim godinama vozi bebu u kolicima. Nasmejana je od ranog jutra i pitam se kako joj to polazi od ruke. Bližim se tridesetim a nemam čak ni ozbiljnu vezu, dete je pojam.

Ugledam Bojana sređenog po poslednoj modi kako gleda u svoje uglancane cipele. Zar nije pravi mamin sin? Kako sam ga uopšte zavolela? Nisam sigurna ali znam da je lep kao i prvog dana kada sam ga ugledala.

"Ćao." Prva se javim jer sigurna sam da sada proverava da li negde slučajno nije ogrebao đon tako skupe cipele.

"Hej, hvala ti što si došla." Nasmeje mi se i oduprem se porivu da uzvratim osmeh.

"Hoćeš da sednemo?" Upita me i zagledam se u njegove zelene oči u kojima sam do sada uvek gledala i uživala u ljubavi koja je isijavala. Verujem da su oči ogledalo duše, zahtev da ljudi gledaju mene u oči dok pričam i obrnuto jer onda mogu proceniti da li čovek govori istinu ili ne.

"Volela bih da prošetamo." Iskreno kažem.

"U redu." Bez pogovora krene za mnom. Šetamo lepo uređenom stazom i uživam u jutarnjem svežem vazduhu.

"Hoćeš li reći zašto si me zvao da dođem ovde? Nadam se da razlog nije kako bi uživao u tišini sa mnom."

"Hteo sam da razgovaramo, iskreno i po poslednji put."

Neočekivano osetim bol u donjem delu stomaka kada začujem 'po poslednji put'. Zašto me to boli? Ne znam ali svesna sam da i posle svega ja njega volim.

"U redu, slušam te."

"Katarina, znaš da nisam hteo namerno da te povredim. Tako mi je žao zbog onog udarca nikada to sebi neću oprostiti. Svestan sam da ni ti nećeš nikada preći preko prevare ali volim te."

Uporno osećam probadanje po celom telu, bolno probadanje.

"U redu je." Kratko gotovo na ivici suza progovorim. On ovde nije kako bi tražio izvinjenje ovde je samo kako bi sebi olakšao svoju savest.

"Katarina, prestani ponavljati jednu istu frazu 'u redu je', nije u redu. Okej? Svestan sam da sam te povredio ali ako će ti biti lakše, odlazim." Okrene me ka sebi kako bih ga gledala u oči. Podignem glavu jer ja nisam ponizna.

"Odlaziš?" Kratko postavim pitanje iako sam i sama svesna odgovora.

"Da, spremio sam sve papire i svakog trenutka čekam poziv. Ovde nemam budućnost, ovde nemam život."

Očigledno da sve ovo nije iznenada, očigledno dok sam ja slepo gledala u njega on je spremao papire kako bi otišao. Šta sam ja njemu uopšte bila? Ne postavim to pitanje jer znam da ću se samo poniziti. Zbog njega se nikada neću poniziti, samo njegovo ponašanje prema meni je ponižavajuće.

"Nadam se da ćeš nastaviti svoj život i da ćeš se ostvariti na poslovnom polju. Verujem da ćeš uspeti." On me napušta i govori mi o karijeri? Osećam se kao da raskidam sa poslovnim partenerom a ne sa dečkom.

"Odbaciću te do posla."

"Nema potrebe."

"Ima Katarina nećeš hodati do tamo." Posle svega glumi da se brine? Neverovatna je njegova bezosećajnost.

Uđemo u njegov skupocen automobil i pogledam našu divnu zgradicu u kojoj smo živeli srećno sve do pre par nedelja. U autu vlada tišina i ne trudim se da bilo šta progovorim. Parkira se ispred ulaza i okrene se ka meni. Ne gledam ga ali osećam njegov pogled na sebi.

"Katarina?"

Pogledam ga u oči i ovog puta ugledam iskrenost istu onu koju sam gledala pre nekoliko meseci kada je sve bilo idealno.

"Vidimo se, tačnije srećan put Bojane." Izađem iz automobila i požurim ka zgradi.

Bacim torbu na svoj radni sto i spustim se umorno u stolicu. Zvono na telefonu me obavesti da imam poziv. Pronađem ga u torbi i javim se bez da pogledam ko me zove.

"Hej, lepotice. Upravo smo čule da ste se pomirili."

"Ko?" Upitam Anju koja cvrkuće preko telefona.

"Bojann i ti. Tako nam je drago. Znaš da smo mi uvek mislile da ste savršen par."

"Anja, nismo se pomirili."

"Ali Lela vas je videla."

"Videla je pogrešno." Umorno odgovorim i nemam želje da pričam sa njom više.

"Aham, moram sada da idem. Čućemo se." Na brzinu izgovori i što pre prekine razgovor. Dvolična kučka. Ostavim telefon i zatvorim oči.