Moj ponor 🔚

XLVII poglavlje

Katarina P. O. V.

"Idemo?" Aleksa me upita dok stoji ispred moje kancelarije.

"Idemo." Isključim laptop i odmah krenem za njim. Smestili smo se u kafiću koji je udaljen svega par minuta od naše zgrade.

"Kako ti se sviđa rad u našoj firmi?" Aleksa me upita kada konobar stavi kafu ispred nas.

"Nova si i svestan sam toga ali vremenom ćeš se bolje upoznati sa kolektivnom, naravno i mi ti stojimo na raspolaganju."

"Svesna sam, potrebno je vreme svakako." Odgovorim pitajući sama sebe za šta nije potrebno vreme?

Pitanje ostane bez odgovora.

"Ovo ćeš u narednim danima proučavati, naravno danas ideš na teren sa još jednom koleginicom koja će nam se uskoro pridružiti."

"U redu." Kliknem glavom kao znak da mi je sve jasno.

"Evo je." Aleksa mi pokazuje na izuzetno visoku brinetu.

"Ćao, ja sam Ema."

"Katarina." Uzvratim dok se rukujemo.

"Ja bih krenula ako nije problem."

"Gde žuriš Ema? Sedi."

"Znaš da ne mogu, imam još par projekata za danas."

"Što se mene tiče možemo da krenemo." Potvrdim jer svakako ne volim ni sama da odugovlačim.

"Gde idemo?" Upitam je kada se smestimo u njen automobil.

"U blizini, evo pogledaj zgrada se nalazi u ovoj ulici." Pokaže mi prstom kuda idemo.

Naježim se kada shvatim da zapravo odlazimo u moj pakao. Od kada sam raskinula sa Bojanom nisam otišla u tu ulicu. Ne znam da li još uvek tamo ima stan ali se nadam da se nećemo susresti.

"Stigle smo." Veselo izgovori kada se parkira ispred zgrade koja je udaljena samo nekoliko zgrada od našeg starog stana.

"Šta je naš zadatak?" Upitam je kada izađemo.

"Mi ćemo odlučiti da li je ova zgrada vredna našeg vremena i novca. Ukoliko je moguće raditi na njoj, firma će je kupiti."

"U redu."

"Idemo." Hodam za njom. Uđemo u zgradu i izgleda sasvim normalno. Jasno je da treba uložiti i vremena i novca ali sigurna sam da će se isplatiti.

"Nećemo gledati sve, samo par stana kako bi procenile situaciju."

"Dobro." Stanovi su prostrani i odlični za porodicu.

"Šta misliš?" Upita me kada završimo razgledanje.

"Meni se dopada, dosta rada je potrebno ali vredeće sigurno."

"Slažem se. Javiću šefu i danas smo završile." Govori mi dok gleda u svoj telefon.

"Ja moram da žurim. Da li hoćeš da te odbaci do centra?" Ljubazno me upita dok primećujem da joj se žuri.

"Slobodno idi, ja bih da prošetam." Slažem ali ne želim nepotrebno da je zadržavam. Volela bih da se nikada ovde nisam vratila.

Shvatim da nemam izlaza i da moram proći pored naše zgrade.

Hodam gledajući ispred sebe.

"Katarina!" Začujem Anjin iritantni glas. Okrenem se svesna da mi je njen glas sve bliži.

"Gde si se ti izgubila?" Upita me nasmejano dok mi prilazi.

"Da li znaš koliko smo mislili na tebe? Došla si kod Bojana?" Nasmejano me upita i pitam se da li zna za granicu.

Oni su mislili na mene? Isti su kao i Bojan u glavi im je samo provod. Smeće.

"Kako si dušo?" Kao i uvek fina je prema svima, previše usiljeno fina.

"Odlično, a ti?" Nasmejem se i konačno progovorim.

"Bojan se vratio, došli smo da se vidimo sa njim."

"Super, vidimo se." Neraspoloženo odgovorim, nije mi jednostavno dan. Užasno je počeo, užasno se i nastavio.

"Zovi nas. Zaboravila si totalno na nas." Okrenem se i krenem ka firmi. Najbolje bi bilo da pozovem taksi. Firma je previše udaljena iako sam mislila da ću bar malo smanjiti udaljenost.

Pozovem taksistu koji me vozi već danima na posao. Pojavi se nakon par minuta. Ovog puta je samo ćutao, verovatno je shvatio da danas nisam raspoložena.

Ne pozdravim Mariju već odmah uđem u kancelariju.

Šta ako sada Bojan poželi da uzme Nikolinu? Ne, to je nemoguće. On čak i ne zna da je postao otac. On čak i ne zna da ima ćerku.

"Ne možeš mi je oduzeti!" Besno govorim dok šetam po kancelariji u krug.

Šta sada da radim? Razmišljam kako mogu zaštiti malenu ali ne znam da li uopšte mogu bilo šta učiniti. Čudan osećaj se širi mojim telom.

Kucanje me preseče. Uplašeno gledam u vrata i molim se da je neko iz firme.

"Uđi." Izgovorim dok stojim na sredini kancelarije.

"Slobodna si?" Da sada mogu poletela bih od sreće.

"Vuče!?" Potrčim ka njemu dok mu se bacam u zagrljaj. On je dobro. Živ je i upravo je tu.

Sklonim se kada shvatim šta sam upravo uradila.

"Kada si stigao?" Upitam ga dok hodam do stola.

"Ne povlači se Katarina." Tiho šapuće. Smestim se u stolicu i pokušavam da opomenem sebe da ne gledam u tom pravcu. Ne, ne smem.

Jebeno odelo koje mu uvek stoji savršeno, lepši je nego što je bio. Zgodniji.

Okrene mi stolicu i spusti se ispred mene.

"Da li si dobro?" Upita me dok me pažljivo proučava.

"Jesam." Progutam gnedlu i izgovorim..

"Šta se dogodilo? Bleda si?" Oštro me upita.

"Sve je u redu." Izgovorim i ustanem iz stolice samo kako bih se sklonila.

"Rekao sam da ne bežiš." Uhvati me za ruku i privuče me k sebi.

Poljubi me. Osećam njegov miris svuda oko mene. Opija me njegova pojava.

Ljubi me strastveno dok ja stojim nepomično.

Prepustim se kada njegovi poljupci postanu toliko dobri. Okrene me i spusti na sto. Ljubi me i nedostajao mi je. Toliko mi je nedostajao osećaj njegovih poljubaca.

Podigne mi suknju kako bih sela na sto. Nastavi da me obasipa poljupcima po vratu kada začujem kucanje.

"Vuče." Pokušavam da ga dozovem ali bezuspešno.

"Katarina? Da li si pogledala ovo..." Aleksa ućuti dok ja sklanjam Vuka.

"Došao sam u pogrešnom trenutku. Samo vi nastavite." Pročisti glas i brzo izađe. Pogledam u Vuka ali on se smeje.

"Nije smešno." Umrla bih sada od stida.

"Opusti se malena." Poljubi me još jednom i namesti svoju kitu.

"Šta radiš večeras?" Upita me dubokim glasom.

"Ne znam.." Izgovorim dok razmišljam o Nikolini.