Moj ponor 🔚

XLVI poglavlje

Katarina P. O. V.

Ustanem i spustim Nikolinu u krevetac. Umijem se i krenem odmah sa traženjem garderobe za posao. Ugledam crni komplet i naježim se kada se setim sna. Sklonim ga i dohvatim crveni komplet.

Suknja i sako. Našminkam se i stavim crveni karmin. Zadovoljna se okrenem oko sebe i slučajno oborim ram sa stola. Podignem ga i prisetim se sna. Polomila se slika ali u realnosti je uništena dok je u snu samo staklo uništeno.

"Šta se dešava?" Mama zabrinuto uđe u sobu i pogleda odmah u pod.

"Slučajno sam je zakačila."

"Dobro, idi ti na posao, ja ću počistiti."

"Hvala, mama." Pre nego što izađem iz sobe okrenem se i pogledam staklo.

"Mama baci sve u smeće." Bojan me zaslužuje mesto u mom životu, sam je tako odlučio.

Nasmejem se kada ugledam Vidaka ispred zgrade.

"Dobro jutro." Mahnem mu dok prilazim.

"Vaš vozač Vam je na usluzi." Šeretski se nasmeje i otvori mi vrata.

"Gde radiš?" Upita me kada krenemo kroz grad.

"U **********." Kažem što odmah izazove njegov pogled.

"Šta? Zašto radiš tamo?" Upita me oprezno.

"Naša firma sarađuje sa njima pa su neki dobili premeštaj."

"Ako ti nešto smeta znaš da možeš preći kod mene?"

"Ne smeta mi ništa Vidače, ne brini." Glava me još uvek boli nakon onog odvratnog košmara.

"U redu. Vidimo se malena kasnije."

"Vidimo se." Izađem iz automobila i potražim karticu. Ovog puta je tu.

Pokažem je momku, uputi mi osmeh dok se sklanja kako bih ušla u zgradu.

Pozdravim sekretaricu čijeg se imena ne sećam. Totalno sam zaboravila, nisam zadovoljna ovim kolektivom. Nedostaju mi Maja i Branka. Ludice sa kojima bih sve zaboravila.

Uđem u kancelariju, spustim torbu i sednem u stolicu. Nestrpljivo krenem sa radom iako do sada nisam radila ove zadatke na kojima sada radim, nestrpljiva sam da sve naučim.

"Napred." Progovorim kada začujem kucanje.

"Pa kako je naša nova koleginica?" Aleksa ušeta u moju kancelariju i smesti se bez pitanja u stolicu.

"Odlično. Kako ste Vi?" Iz pristojnosti uzvratim pitanje.

"Ah, slatkice siguran sam da je persiranje u našem slučaju sasvim nepotrebno." Izgovori dok me gleda u oči.

"U našem slučaju?" Upitam pomalo drsko. Svesna sam da pričam sa šefom ali ne volim prisne odnose sa šefom. To se dosta može odraziti na sve s obzirom da sam ovde nova.

"Mislim, razlika u godinama je mala, skoro i da ne postoji. Možemo biti dobri prijatelji."

Gledam i razmišljam šta mogu odgovoriti a da ne bude previše drsko.

Nasmejem se jer nemam drugog odgovora.

"Opusti se Katarina. Nema potrebe za persiranjem, bar ne u mom kolektivu. Mi smo tim." Nasmeje se i ustane iz stolice.

"Sada imam jedno pitanje za tebe. Da li si za jednu kafu sa novim šefom? Rado bih čuo tvoje mišljenje o nekim temama koje ćeš kasnije sama raditi."

"Naravno. Za koliko?" Upitam svesna da ćemo pričati o poslu. Kolektiv mi nije poželeo ni dobrodošlicu, verujem da će mi razgovor sa njim dosta pomoći.

"Spremi se za pola sata."

"U redu." Kada izađe nastavim sa poslom.

Vuk P. O. V.

Parkiram se ispred firme. Pozdravim obezbeđenje i uđem u firmu. Gledaju me kao da sam duh. Kada im uzvratim pogled odmah prionu na posao.

Neki me pozdrave dok se drugi sklanjaju kao da me se boje.

Iako sa njima nikada puno nisam pričao, ne vidim razlog da me se plaše. To je svakako samo njihov izbor.

"Gospodine Vuče?" Marija skoči kada me vidi.

"Dobar dan Marija." Pozdravim je.

"Gospodin Aleksa nije rekao da ćete danas doći."

Nasmejem se njenoj izjavi, naravno da nije mogao da kaže kada ni sam ne zna.

"Gde je Aleksa?" Upitam je, uveren da je u kancelariji.

"Izašao je na pauzu." Marija uplašeno progovori.

"Katarina?" Upitam sigurna da je na svom radnom mestu. Sigurno ne beži sa posla nakon dva dana.

"Ovaj.  Izašli su sa gospodinom pre pola sata."

"Dobro. Naruči mi kafu, biću u Aleksinoj kancelariji. Pardon mojoj." Uđem u kancelariju i shvatim da sam ovog puta imao sreće. Aleksa mi nije okrenuo kancelariju što je odlično.

Kada god odem na duži put prepustim mu svoju kancelariju ali kada god se vratim iznenadim se šta sve može uraditi u mom odsustvu.

Nikada ne poštuje pravila i sada sam siguran da će nastaviti da se mora oko "moje vatrene Katarine".

Dohvatim laptop i odlučim da malo pročačkam. Iako sam pratio situaciju i u inostranstvu to nije dovoljno. Uključim laptop i dođe mi da ga bacim kada mi pokaže da lozinka nije tačna.

"Jebote Aleksa, da li baš sve moraš da promeniš kada nisam tu." Besno izgovorim i odgurnem laptop.

"Izvolite gospodine." Marija spusti kafu.

"Da li želite još nešto?"

"Pozovi nekoga iz IT službe. Odmah." Naredim.

"U redu, gospodine." Izađe i odmah nakon par minuta začujem kucanje.

"Uđi."

"Gospodine zvali ste me." Dečko progovori kada uđe.

"Otključaj ovo jebeno sranje i to što pre." Gurnem laptop ka njemu.

"To će malo potrajati." Govori mi.

"Uradi što pre. Možeš slobodno da radiš gde god želiš."

"Doneću ga za pola sata." Otpijem gutljaj kafe i odlučim da javim sestri da sam se konačno vratio.

"Molim?" Kao i uvek javi se nezainteresovano. Kao i uvek nikada ne pogleda ko je zove.

"Rekao sam da uvek proveriš ko te zove." Opomenem je.

"Vuče. Uvek ti zoveš."

"Šta radite?" Upitam je. Ne želim da odmah krenem sa svađom.

"Malena spava, ja čitam knjigu."

"Doći ću večeras nakon posla."

"Vratio si se?" Vrisne toliko da skoro ostanem bez sluha.

"Jesam. U firmi sam."

"Nedostajao si nam." Setno izgovori.

"I vi ste meni. Idem da završim sve obaveze i dolazim."

"Šta želiš da ti spremim?"

"Šta god ti želiš." Odgovorim svestan da ću pojesti sve što ona spremi.

Spustim telefon kada Aleksa uleti u kancelariju.

"Stigao si." Privuče me u zagrljaj kao da me godinama nije video.

"Jesam ali tebe ni na vidiku."

"Pa ne mogu svi raditi po ceo dan." Nasmeje se i primetim da mu je raspoloženje na vrhuncu. Šta je radio sa Katarinom?

"Tako je, neko mora i zaposlene da zabavlja." Izgovorim aludirajući na njegov i Katarinin izlazak.

"Pa znaš kako.." Nasmeje se kao da je osvojio na lutriji i rado bih mu skinuo osmeh sa lica ali jebeno ne mogu.

_________________

Čekamo još nekog da se vrati.. Ko će to biti?

Nestrpljivo čekam vaše utiske ❤️❤️