Moj ponor 🔚

LV poglavlje

Katarina P.  O. V.

"Vidimo se sutra." Pozdravim Mariju dok hodam do lifta. Nemamo kontakta i izluđujemo kolektiv u ovoj firmi. Na ovom spratu su svi asocijalni.

Maja i Branka svakodnevno zovu i pokušavaju da shvate šta se dešava ali ne želim njih u ovo  da mešam. Bez obzira na sve, svesna  sam koliko je Bojan zapravo opasan.

Izađem iz lifta sa Nikolinom u naručju kada ugledam istu devojku koja je onog dana upala u stan.

Potrudim se da  ne obraćam pažnju dok izlazim iz zgrade. Ne obraćam pažnju na korake koji me prate.

"Ako misliš da ćeš ga ucenjivati bebom, gadno si se prevarila, lutkice." Ponovo iritantan glas se oglasi iza mojih leđa i najradije bih je lišila života. Jedan Bojan u toku dana je i više nego dovoljan. Okrenem se ka njoj i gledam kako pogledom šara iza mojih leđa, ali ne obraćam pažnju.

"Moj je. Vidiš!" Podigne ruku i pokaže mi ogroman verenički prsten.

"Zašto si onda ovde?" Nasmejano je upitam.

"Ne razumem."

"Naravno da ne razumeš." Priđem joj za još jedan korak bliže.

"Kako bi razumela? Ali biću izuzetno ljubazna i postaviću ti iznova pitanje. Zašto mene pokušavaš da ubediš da je on tvoj? Tačnije da je stvarno tvoj ne bi sada mene uveravala u tvoju istinu već bi na nekom lepšem mestu bila sa njim. Malo bolje razmisli o toj svojoj glupoj teoriji." Okrenem se i progutam knedlu kada ugledam taj dobro poznati zavodnički osmeh. Naslonjen stoji i posmatra scenu ispred sebe. Izgledam kao ljubomorna klinka.

"Da li možeš da pozoveš taksi?" Upitam dečka iz obezbeđenja koji mi polako ali sigurno postaje jedini prijatelj u ovoj zgradi.

"Dolazi za pet minuta." Obavesti me nakon par minuta.

"Hvala. Kako si?" Započnem razgovor sa njim. Već par dana kada god mogu pričam sa njim. Dosta toga sam saznala i shvatila da zapravo život nikog ne mazi.

"Da li je tvoj posao da zabavljaš radnike ili?" Uozbiljim se kada začujem iza svojih leđa Vukov ozbiljan glas.

"U čemu je problem?" Odlučim da se umešam.

"Katarina." Opomene me dok pogledom strelja jadnog dečka.

"Hajde, odbaciću te." Govori mi dok  uzima bez ikakvog pitanja NIkolinu. Nastavlja put do svog automobila bez da pogleda da li ga pratim.

"Glupačo, naravno da zna da ga pratiš. Nećeš ostaviti dete, sigurno." Opomenem sebe i požurim kako bih uzela Nikolinu pre nego što uđe u automobil. Previše je razloga zašto on ne sme da me odbaci kući.

"Idem taksijem, slobodno idi za svojom verenicom." Pokušam  da uzmem Nikolinu ali je skloni.

"Kasnije ću se pobrinuti za nju, sada ideš sa mnom." Nasmejano mi govori dok bih mu najradije zalepila šamar. Šta je tu smešno?

"Katarina, ne želim da se raspravljam više sa tobom."  Uđe u automobil. Okrene se i otvori mi vrata kako bih i sama ušla. Nikolina se smeje dok sedi.

Zaplakala bih na sred parkinga od muke. Vuk je više pričao sa njom od Bojana. Vuk se igrao sa njom i pazio je dok sam ja spremala večeru. Bojan je ne bi ni pogledao.

"Gde idemo?" Upita me dok čekamo na semaforu.

"Vidak me čeka, tako da možeš da nas ostaviš ispred naše zgrade."

"Dobro." Besno izgovori i ubrza dok ja držim Nikolinu koja ne skida pogled i zadivljeno gleda Vuka.

Šta ću sada reći Vidaku? Zašto sam kod njega? Svakako nije poverovao da sam se tajno viđala sa Bojanom.

"Koristiš svaki slobodni trenutak kako bi se jebala sa njim. Neću ti to tako lako zaboraviti." Pročitam poruku, brzo sklonim telefon kako Vuk ne bi video sadržaj poruke. Bojan me prati? Pogledam u retrovizor ali ne vidim njedan automobil koji bi mogao da nas prati.

"Hvala." Izađem iz automobila dok razmišljam šta da uradim? Vidaku ću svakako ispričati celu istinu ali pre toga moram da pronađem neki dokaz kako bih zadržala Nikolinu.

"Katarina." Zaustavim se u pola koraka kada začujem Vukov glas.

"Oprostićeš mi. Samo moram da rešim neke obaveze a onda ćemo o svemu da pričamo." Tiho mi govori dok me grli. Nedostajao mi je njegov glas, miris, taj osećaj sigurnosti kada je tu.

"Tako si siguran? Ja ne bih bila toliko uverena da sam na tvom mestu." Sklonim njegove ruke i uđem u zgradu. Svesna sam da ću ovaj odlazak skupo platiti ali razgovor sa Vidakom mi je preko potreban.

"Katarina?" Vidak otvori vrata izgleda kao da se upravo probudio.

"Spavao si?" Upitam ga kada se skloni kako bih ušla.

"Jesam. Glava me boli, ali to sada nije ni bitno. Šta se dogodilo?"

"Ništa, samo sam htela da pričam sa nekim pa sam došla kod tebe."

"Hoćeš kafu?"

"Može." Prihvatim s obzirom da mi je preko potrebna bar jedna.

"Hoćeš li mi konačno reći celu istinu?" Upita me Vidak kada sedne pored mene.

Spustim Nikolinu na krevet kako bi udobnije spavala dok razmišljam da li reći celu istinu Vidaku.

"Nećeš ništa uraditi kada ti ispričam?"

"Neću." Izgovori neuverljivo.

"Šta? Ti mi to tek sada govoriš?" Besno ustane dok me gleda. Bes se ocrtava na licu.

"Nisam mogla da ti kažem. Ne mogu da je ostavim. Vidače, ne razumeš."

"Katarina, to nije način. Da li ti je nešto uradio?"

"Nije." Slažem istog trenutka svesna da bi ga Vidak istog trenutka lišio života. Ne mogu to da uradim Vidaku.

"Upravo si slagala Katarina. Šta je uradio?"

"Ništa, stvarno."

"Više se ne vraćaš tamo. Nema šanse da ću ti to dozvoliti."

"Moram. Svestan si šta bi se dogodilo kada bih ostala ovde. Bojan više nije kao pre. Naći ćemo neko rešenje ali do tada nemam drugog izbora."

"Ovo je poslednje veče. Već večeras ćeš biti sigurna."

"Sada moram da idem." Pokupim torbu i Nikolinu dok u glavi vrtim sve moguće scene koje me mogu sačekati u stanu.

"Kako ćeš da odeš?"

"Uzeću taksi."

"Dobro, ispratiću te do izlaza."