Moj ponor 🔚

XVI poglavlje

Katarina P. O. V.

Otvaram oči dok osećam čvrste ruke oko svog tela. Podignem lagano glavu i ugledam besnog Vidaka.

"Vidače..." Pokušam da mu kažem da su mi ubili bebu ali glas mi nestaje.

"Ššš, tu sam." Ostavi mi poljubac u kosu i nastavi krupnim koracima da hoda ka izlazu iz ove odvratne bolnice. Obgrlim ga oko vrata i pustim suze da poteku. Ubili su moju bebu jedino što sam dobila u životu.

"Dođi." Spusti me na sedište njegovog automobila i tada ugledam kako Maja i Branka trče za njim.

"Ne brini, sve je u redu." Maja me grli dok Vidak juri gradom. Povremeno gleda u nas ali skoncentrisan je na vožnju.

Ugledam kako se parkiramo ispred one iste zgrade u koju smo bili prošle subote. Da, ovo je ordinacija onog ginekologa.

"Zašto smo ovde?" Upitam uplašeno, moja beba je dobro.

"Dođi." Vidak me ponovo podiže u njegovo naručje i nosi me do ordinacije.

"Dobro došli, da li ste zakazali termin?" Upita nas devojka i u ovom trenutku bih je oterala ne znam ni ja gde.

"Da li ti znaš ko sam ja!?" Vidak besno izgovori dok stiska svoje pesnice ali vidim koliko se trudi da bude nežan samo kako me ne bi povredio.

"Gospodine..." Bez ikakvog objašnjenja Vidak me nosi istim hodnikom kojim smo prolazili prošlog puta.

"Sve je u redu, ne brini." Pokuca pre nego što otvori vrata. Ugledamo doktora kako sedi za svojim stolom i gleda u računar ispred sebe.

"Vidače? Šta se dešava?" Iznenađeno upita ali odmah ustaje iz svoje fotelje i prilazi nam.

"Rekao si da je sve u redu, ali doktor je pre pola sata pokušao da izvrši abortus. Znaš da ti verujem." Čudno izgovori poslednju rečenicu ali doktor klimne glavom kao da mu je sve jasno i pokaže mi ka onoj istoj prostoriji gde sam se prošlog puta presvukla.

"Molim Vas, bez procedure." Vidak procedi dok me drži u naručju.

"U redu, zatvorite vrata. Uđite." Doktor izgovori kao da se predaje.

"Hvala." Vidak se zahvali i spusti me kraj ultrazvuka.

"Ima vas previše." Doktor potvrdi i izazove da se okrenem oko sebe. Stvarno nas je previše. Cela ekipa se okupila i pozorno posmatra svaki događaj. Andrija je stigao i ne znam kako je uopšte on saznao, tu je čak i Bogdan. Ponovo je cela ekipa tu i verujem da svi nestrpljivo čekamo da čujemo doktorove ohrabrujuće reči.

"To nije nikakav problem, možeš početi sa pregledom." Vidak mu odgovori  i primetim da mu više ne persira. Obriše mi suze i prizovem se sebi, nisam ni shvatila da plačem.

"Molim Vas." Tiho progovorim dok gledam doktora kako razmišlja.

"Vidače, svestan sam svega, ali morate izaći." Naposletku doda i sigurna sam da je to konačna odluka.. Meni je potpuno svejedno ali vapim za potvrdom da je moja beba dobro.

"Hajde, razumem te, ali moramo." Bogdan povuče Vidaka i ne razumem šta se upravo događa. Svi se okrenu i ostajem sama sa ginekologom. Gleda me nasmejano i ne razumem njegovu reakciju.

"Uradiću ti ultrazvuk a nakon toga ćeš mi ispričati kako je došlo do abortusa." Kako je došlo do abortusa? Da li su mi uradili abortus? Naježim se na pomisao da se neko usudio da ubije moju bebu. Niko mi ništa nije rekao, šta ako su ubili bebu pre nego što je Vidak stigao?

Pozorno pratim svaki njegov korak, kada začujem otkucaje imam osećaj da je moje srce na trenutak stalo. Moja beba. Suze same idu, ne pokušavam da ih sprečim.

"Ja ovde ne vidim nikakav problem, sve je u redu. Beba se razvija baš kao što treba. Smirite se, znate da to utiče na bebu." Pruži mi maramicu kako bih obrisala suze i doda mi sliku moje bebe. Prva slika moje bebe. Gledam i nastavljam da plačem, neprestano zahvaljujući svima jer je moja beba živa. Dobro je, odlično.

"Možete se srediti pa ćemo da obavimo jedan razgovor."

"U redu." Prihvatim ponudu i brzo skinem gel sa sebe pa se obučem.

Razgovor sa ginekologom mi je prijao, potvrdio mi je da su svi simptomi koje imam sasvim normalni u toku trudnoće.

"Sada se odmori i udalji se od stresa. Ovo je moj broj pa me možeš pozvati kada god imaš neko pitanje."

"Hvala Vam." Divan čovek, oduševljena sam koliko je zapravo na najlakši način smirio sve moje strahove.

"Obavestićemo i ostale." Složim se sa njim jer sam primetila koliko su svi uzrujani.

"Molim te obavesti ovu grupicu da uđu u moju kancelariju." Zamoli nekog preko telefona i pogleda me nasmejano.

Držim ruku na stomak i ne sklanjam je. Imam osećaj kao da ću tako zadržati svoju bebu.

Začujem kucanje na vratima pa podignem pogled, Vidak ljut ulazi u kancelariju ali kada vidi kako sedim preko puta doktora promeni izraz lica.

"Dobro si?" Upita me i priđe u jednom koraku.

"Jesam." Maja i Branka hodaju potišteno, rekla bih čak i da su plakale dok Andrija i Bogdan pokušavaju da drže hladnu masku.

"Sve je u redu. Ne znam razlog zbog čega je moj kolega hteo da izvrši abortus ali drago mi je da ste sprečili tako užasan potez. Dao sam gospođici svoju karticu kako bi mi se obratila ako postoji neki problem. Ujedno moja preporuka je da je držite što dalje od stresa."

"U redu." Branka i Maja potvrdno klimnu glavom. Definitivno moram pripaziti na svoje ponašanje, ne želim da izgubim bebu.

"Možemo da idemo?"

"Slobodni ste." Doktor potvrdi pa krenemo zajedno ka izlazu.

"Možeš da hodaš?"  Vidak me upita dok hoda kraj mene.

"Mogu. Hvala ti." Iskreno se zahvalim i ne znam šta bih radila da on nije stigao. Ne želim ni da pomislim.

"Uvek sam tu, malena."

"Idemo kući, sastanak je otkazan."

"Sastanak je otkazan? Ali to je veoma bitan sastanak." Uprskala sam sve. Možda nam sada zbog moje krivice zatvore firmu. Moram brzo nešto da smislim, kako mogu da se iskupim? Nemam ideje.

"Gde mi je telefon?" Upitam dok tražimo Vidakov automobil. Nestao je.

"Kod mene, ali zabranjen ti je. Danas odmaraš." Branka mi kaže i primetim da je ozbiljna.

"Ne treba ti telefon. Moramo da pričamo." Vidak se ubaci. "Gde je taj automobil?" Besno progovori i shvatim da postoji mogućnost da je nepropisno parkirao, možda ga je pauk odneo.

Dok razmišljam o tome, ugledamo pauka kako prolazi sa njegovim automobilom.

"Možda tamo?" Nasmejano ga upitam.

"Sranje!"

"Hajdemo njih da odbacimo do stana, kasnije ćemo srediti tvoj automobil." Bogdan se stvori i totalno sam zaboravila da je i on ovde. Stojimo ispred zgrade i razmišljamo kako ćemo svi otići kod nas.

"Malena, moram da se vratim na posao. Doći ću večeras." Andrija me zagrli i zahvalim mu se jer me ni na trenutak ne ostavlja samu od kada nam se pridružio.

"Vidimo se društvo." Pozdravi se sa svima i ode taksijem.

"Hajde idemo mojim automobilom." Bogdan nam pokaže rukom ka njegovom automobilu koji je propisno parkiran.

______________________________

Uživajte❤

Potrudiću se da u toku dana izbacim još jedan 😍

Vidak je pravi heroj💋