The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 4

~7 dana kasnije

Sedim pored Mike-ovog groba i placem. Proslo je 7 dana otkako ga nema. 7 prokleto dugih dana. I bol je jos uvek ogromna kao i tog dana kada sam ga izgubila. Ako ne, cak i visa. Ovih sedam dana nisam uopste spavala, jela skoro i nisam, samo sam sedela u Mike-ovoj sobi i plakala. Ne mogu da izdrzim ovo. Ne mogu da izdrzim vise. Mislila sam da vreme leci sve, ali ocito to nije tako. Kako prolaze minute, saati i dani, bol umesto da se smanjuje ona postaje sve veca i veca. Sada je postala tolika da ne mogu da izdrzim vise. I pitanje je kada ce me ta ista bol ubiti. To je isto kao da u sebi imam bombu na kojoj je ukljucen tajmer koji polako otkucava i svaki dan se sve vise blizi kraju i ja samo cekam kada ce ta bomba u meni eksplodirati. 

"Zasto si me ostavio Mike? Zasto si me ostavio samu na ovom surovom svetu? Kako da ja sada zivim bez tebe? Kako da prezivim bez tebe? Ne mogu ja to. Trebas mi ti, Mike. Ne mogu. Ko ce sada da me stiti od grmljavina kao sto si to radio ti? Secas se kako sam uvek bezala kod tebe i tako uplasena sedela u tvom zagrljaju dok ne bih zaspala. U cijem cu se zagrljaju sada kriti? Ko ce me sada stititi Mike? Ko? Ko ce popuniti ovu praznu rupu u mojoj dusi koju si ti napravio? Ko, Mike? Ko?" 

Niko...

A znate sta najvise boli?
Boli ona praznina koju osoba koja ode ostavi za sobom.
Boli svaka uspomena koju ste imali sa tom osobom.
Boli srce koje se slomilo na milijardu sitnih komadica.
Boli istina. 
Boli to sto znate da te osobe vise nema.
Boli to sto svaki dan postajete sve vise svesni da te osobe vise nikada nece biti.
Boli to sto znate da ste sami.
Boli to sto znate da je ta osoba otisla. Daleko. Daleko od vas.
Boli ovaj osecaj koji mi stoji u grlu i kojeg ne mogu da izbacim. Zelim da vristim, a ne mogu. Nemam glasa.
Boli ona polovina koja biva odsecena od vas kada ta osoba ode.
Boli saznanje da nekoga koga ste voleli vise od svog zivota sada vise ne postoji...

Boli me i ova tisina. Pricam i pricam. Postavljam previse pitanja, ali njega nema da bi mi dao odgovore. Samo zelim da znam kada ce ovo prestati. Kada ce ovo mucenje prestati. Da mi je neko zavezao ruke i noge i da me udarao drvetom po telu ne bi me bolelo kao sto me ovo boli sad. Kao sto me bole ova slova koja citam na grobu. "Mike Brown". Boli i ova zemlja koja lezi mirno na njemu. Zelim umreti. Zelim da i ja lezim 3 metra ispod zemlje. Zelim da budem pored Mike-a. Zelim da zatvorim oci i da ih vise nikada ne otvorim. Da se vise nikada ne probudim. Da vise nikada ne vidim svet u kome Mike-a vise nema. Da vise nikada ne udahnem vazduh koji Mike vise ne dise. Da vise ne postojim. Da nestanem sa ovog sveta kao da nikada nisam ni postojala. Ali, to je nemoguce. Ili, ipak nije...

Podigla sam glavu koja je do tada gledala u plocu na Mike-ovom grobu. Pogledala sam oko sebe i videla sve one grobove koji se nalaze oko mene. Ispod svih ovih kamenih ploca mirno spava necije telo. Neciji duh. Pitam se kako porodice ovih ljudi zive sada? Kako su oni nastavili da zive? Dali su uopste i nastavili da zive? Dali jos uvek osecaju bol koju su osecali kada su izgubili tu osobu? Naravno da osecaju. Ta bol nikada nece nestati. Nikada nece prestati. Pitam se dali oni uopste zive? Iz vana su zivi i izgledaju zivo, ali iz unutra su mrtvi...

Gledajuci kroz prazno groblje, ugledala sam i jedno lice koje mi je bilo poznato. Lice na koje sam skroz zaboravila. To je bio onaj nepoznati decko kojeg sam srela ispred bolnice onog dana. Sedeo je pored necijeg groba. Pitam se koga je on izgubio? Dali se i on oseca kao sto se i ja sada osecam? Odlucila sam da saznam odgovore na ova pitanja i krenula prema njemu. Barem bih mu se trebala zahvaliti za onaj dan kada sam sedela u njegovom zagrljaju i plakala. Nije primetio kada sam stala pored njega. Na ploci koja se nalazila na grobu sam procitala jedno ime. "Leah Payne". U trenutku kada su po mojoj glavi pocela da se okrecu pitanja o tome ko je Leah, on je podigao glavu i ugledao me.

"Hej." izgovorio je tiho. Njegove kafene oci su bile zarobljene crvenim krugovima koji su se nalazili oko njih. I on je plakao. I on oseca bol koju ja osecam.

"Hej." uzvratila sam tiho. Mislim da je to i bilo najjace sto sam mogla da govorim. Izgubila sam glas ovih sedam dana kako nisam uopste pricala sa nikim. Samo sam plakala. 

"Umm.. jesi dobro?" ponovo isto pitanje..

"Ne?" ponovo isti odgovor. "Ti?" verujem da je njegov odgovor ist kao moj.

"Ne." bas kao sto sam i ocekivala. "Mozda bi sad mogla da mi ispricas zbog cega si plakala onaj dan ispred bolnice?" mozda..

"Umm.. pa moze. Ali, ne ovde." iako nisam imala snage da nekome ispricam pakao kroz koji sam prosla ovih sedam dana, ipak mislim da bih se bolje osecala kada bih izbacila sve iz sebe. Sve ove misli i sva ova pitanja. 

"Okej... Ima jedan park u blizini mozemo tamo sesti i pricati?" 

"Moze." odgovorila sam kratko i on je ustao i krenuo ispred mene, a ja sam krenula za njim. Na putu prema parku sam shvatila koliko ovo zapravo izgleda cudno. Ne znam ni koje on, niti kako se zove, a ni on ne zna te iste stvari o meni. Ali, ipak evo nas zajedno hodamo prema parku u kome cemo upravo da otvorimo duse i izgovorimo reci i stvari koje su nas dugo mucile i koje su dugo vremena bile zarobljene u nama...

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nikad se ne zna gde cete sresti ljubav svog zivota. Mozda to bude upravo na groblju.
Okej ovo zvuci strasno hahahah i ovaj ceo deo je nekako strasan jer se sve odvija na groblju, ali ovaj je jedini deo koji ce biti ovakav, vise ih nece biti hahahah :D

Dok citate, slusajtee ovu pesmu :D

Citajte, vote-ajte i komentarisite znaci punooo :D

Emmaxx