The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 42

~Emma's P.O.V

Glavobolja me probudi iz sna u kojem sam bila ne znam koliko dugo. Masirajuci glavu prstima u nadi da ce mi to pomoci da namalim bol, sa jos uvek zatvorenim ocima razmisljam o cudnom snu koji sam imala. 

Sanjala sam da sam otisla od Liam-a i dok sam cekala taksi, kombe se zaustavilo ispred mene i Jack je izasao iz njega. Hah, da sigurno. Jack je u zatvoru. Nakon toga sam pokusala da se vratim kod Liam-a i pobegnem od Jack-a, ali je on bio brzi, uhvatio me, uspavao i oteo. Taj san je izgledao toliko realno da sam umalo poverovala da se to zaista dogodilo. 

Umalo. 

Nastavim da masiram glavu prstima dok lezim na vrlo neudobnom krevetu. Ne secam se da je Liam-ov krevet bio ovaliko neudoban. Mozda sam zaspala na kaucu ili nesto. Da, sigurno je to u pitanju. 

Otvorim polako oci kako bih videla gde se nalazim, ali ono sto vidim nimalo ne lici ni na jednu sobu Liam-ovog stana, niti moje kuce. Tada shvatim da je moj san postao realnost. Ustvari to nikada ni nije bio san. 

Istina je, Jack me je oteo. 

Strah ponovo raste u mojim kostima i panika preovlada mojim telom. Moram da nekako pobegnem. Velika je mogucnost da ako ostanem Jack ce me ubiti, a ja nisam spremna da sad umrem. I necu dozvoliti to. Borit cu se dok ne pobedim. 

Predjem pogledom preko prostorije u kojoj se nalazim. Ispod mene se nalazi stari, prljavi i neudobni dusek. U sredini prostoriji se nalazi stolica sa uze na njoj. Nadam se da ne ocekuje da se obesim. Prljavi podovi i razruzeni zidovi sa jednim malim prozorom na njima koji je zasticen resetkama i jedna stara zelezna vrata je sve sto me opkruzuje. 

Jeza prodje mojim telom. Suze prete da svakog trenutka izadju iz mojih ociju i spuste se niz moje obraze, ali im ne dozvoljavam. Moram da ostanem pribrana i jaka i da nadjem nacin da pobegnem. Necu odustati dok ga ne pronadjem. 

Glavobolja me jos uvek ne napusta kada odlucim da ustanem sa duseka i pogledam kroz prozor. Mozda neka osoba prodje i pomogne mi. Ali, sve moje ladje potonu kada se priblizim prozoru i sve sto vidim iza njega je mesto puno drveca. Ni traga od nijedne kuce, niti neke osobe. 

Mi smo u sumi. U jebenoj sumi. Jebeno savrseno. 

Prodjem rukama iznervirano kroz kosu. Isfrustrirana sam i na ivici sam nervnog slama. Vrlo malo mi fali da se slomim, ali ne mogu. Ne smem. Moram da ostanem smirena i jaka. 

Nikako mi nece biti od pomoci ako dozvolim samoj sebi da se slomim. 

Misli, Emma, misli. Moras da pronadjes neki nacin da se oslobodis i pobegnes. Ajde, Emma seti se svati kojih te je tata ucio. 

Zasto se moj mozak zablokira u trenutcima kada mi je najvise potreban? Ughh.

Okej, smiri se Emma i fokusiraj se. Pokusaj da se icega setis. 

Pokusavam da se setim, ali moj mozak je jos uvek osamucen od leka kojeg sam udahnula, a i glavobolja ne pomaze u tome uopste. 

Vratim se na mestu na kojem sam se probudila i sedeci na duseku pokusam da razbistrim misli i setim se bilo cega, ali ne uspem. 

Iz misli me trgne skripanje vrata i njeno otvaranje. Iza nje se pojavi ni manje, ni vise nego Jack. Strah, ali istovremeno i mrznja obuzmu moje telo kada ugledam coveka koji mi je unistio zivot zadnjih dve nedelja. 

"Oho, vidi ko nam se probudio." izgovori i odvratni osmeh se pojavi na njegovom licu. 

"Sta hoces od mene?" upitam ga besno. 

Pocinje da polako hoda prema meni, jos uvek noseci onaj odvratni osmeh na njegovom licu. Od straha da ce mi uraditi nesto pocnem da se pomeram unazad, ali se samo susretnem sa zidom.