The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 32

Nije pomoglo.

Odlazak na bazen mi nije pomogao da zaboravim i da se zabavim. Celo vreme sam sedela na lezaljci i uporno pokusavala da u prepunom bazenu pronadjem njega. 

Da pronadjem te kafene oci koje su uvek bile prepune ljubavi i briznje, a to jutro su me gledale bez emocija. Te kafene oci koje mi toliko prokleto fale i koje trazim u svakoj osobi koju vidim, ali ne mogu da ih nigde pronadjem.

Niko nema te kafene oci i niko ne moze da me gleda na nacin na koje su me te kafene oci gledale. 

Gledale su me kao da sam ja jedina osoba na svetu. Gledale su me pune ljubavi koja je ispunjavala moje telo. Pune sigurnosti koja me je ispunjavala nekim mirom. Obozavala sam te poglede, ali su ti pogledi sada nestali. Nema ih vise i bojim se da ih mozda nikada vise nece biti.

Mozda? Mozda??

Zasto mozda? Nema mozda. Zasto uporno razmisljam o njemu i zasto mi uporno fali i mislim da cemo jednog dana biti opet zajedno? 

To se nikada nece dogoditi. Nikada mu necu oprostiti ono sto mi je uradio. 

Nije ni pokusao da me zaustavi. Da je barem pokusao. Da je samo rekao 'ostani', mozda bi sve bilo bolje, ali nije. Nije uradio nista. Samo je stajao tamo i gledao kako odlazim iz njegovog stana i iz njegovog zivota. 

Kako sam se osecala kada sam iza sebe ostavljala deo mog zivota u kojem sam bila najsrecnija?

Uzasno. Osecala sam se uzasno. Srce mi se slamalo, dusa me bolela, suze su mi neprestano pekle oci iako im nisam dozvoljavala da skliznu niz moje obraze. Pretvarala sam se da sam jaka izvana, ali samo ja znam koliko sam se slomila unutra.

Bolelo je, ali nisam imala drugu opciju. Nisam mogla da zazmurim na poruku i njegove reci i da mu oprostim. Nisam mogla da samoj sebi dozvolim to, jer znam da bi me nakon toga zauvek mucilo pitanje ko mu je poslao tu poruku. Sumnjala bih u svaki zagrljaj, svaki poljubac, svaki osmeh i svako izgovoreno 'volim te'. Zato sam otisla.

I iako sam ubedjena da sam uradila ispravnu stvar, nesto mi iznutra govori da sam pogresila. Ali, zatvorim usi i pokusavam da ignoriram taj glas koji svaki dan postaje sve glasniji. I znam da taj glas dolazi iz mog srca, ali ne mogu da mu dozvolim da me vrati njemu i da onda ponovo ostanem slomljenog srca. 

Ignoriram taj glas, ali nikako ne mogu da ignoriram osecaj da mi nedostaje. Koliko god da pokusavam ne mogu da ga ignoriram ili skroz uklonim taj osecaj. Proslo je nedelju dana, a ja jos uvek ne mogu da zaboravim na te kafene oci. 

Trazim ih gde god da odem, iako znam da ih necu nigde pronaci. I mozda ne bih ni trebala da ih pronadjem, ali jace je od mene. Ne zelim da radim to, ali uvek uhvatim sebe kako gledam ljudima u oci i pokusavam da ih pronadjem. 

Valjda to znaci da ti neko jako nedostaje. Da nekog volis. 

Ali, ne zelim da mi nedostaje. Zelim da ga zaboravim. Zelim da zaboravim na sve sto smo prosli i sto smo imali. Ne zelim da ga vise volim. 

Ali, kako da zaboravim najbolji deo mog zivota? Najboljih par meseci mog zivota?

Ne mogu da zaboravim. Koliko god da mi te uspomene nanosile bola, ne mogu da ih zaboravim. Nekad su izazivale srecu u meni, a sada mi samo nanose bol, ali i pored toga ne mogu da ih zaboravim. 

Toliko dugo sam zelela i prizeljkivala da nadjem nekog i da sa njim imam ljubav kao iz mnogih filomva koje sam gledala, ali ono sto nisam znala je da ce boleti ovaliko. Da ce da jebeno boli ovaliko i da cu ostati sama sa milion polomljenih komadica mog srca. 

Treba da jebeno prestanem da mislim na njega. Mogu da se kladim da on sad ne misli na mene. Zato od sad vise necu da mislim na njega. Pokusat cu da zaboravim na te kafene oci i da ih vise ne trazim u nikoga.