The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 35

Lagani vetar mi mrsi kosu, dok sedimo, jos uvek na ivici krova, u tisini gledajuci kako sunce polako zalazi i nestaje iza ogromnih zgrada. Mrak se polako spusta nad New York-om i milion zvezda se polako pojavljuje na nebu, osvetljavajuci tamninu. 

Ovoj pogled koji vidim ispred sebe prosto ostavlja coveka bez reci. Milion svetla gori po celom gradu ocaravajuci noc, dok su ulice ispunjene ljudima i autima. 

Smirujuce je sedeti ovako i gledati u daljinu, ne razmisljajuci o nicemu. Jednostavno ugasis svoj mozak i emocije i dozvolis sebi da isplovis u svet gde je sve savrseno i gde nemas nikakvih problema. Da isplovis u svetu maste i koliko god da to prija i koliko god da zelis da zauvek ostanes u tom svetu, to je nemoguce. Na kraju moras vratiti nazad u surovu realnost, zvanu tvoj zivot. 

I sada dok plovim u tom svetu maste i zaboravim o svemu sta mi se trenutno desava u zivotu, zvuk mog telefona koj me obavestava da imam poruku me vraca u realnost. 

Udahnem duboko razocarana sto ne mogu barem jos pet minuta da uzivam u savrsenom svetu, dok polako vadim telefon iz dzepa kako bih procitala poruku. 

'Bicu u hotelu za 20 minuta.'

Prvo sam zbunjena kad procitam poruku, jer za ova dva dana koliko smo tu tata mi nikad nije slao poruke da me obavesti kad dolazi u hotel. Ali, nakon sto malo bolje razmislim, setim se na veceru koju imamo veceras sa Susan i brzo ustanem sa mesta na kojem sam sedela u panici. 

"Sta je bilo? Jesi dobro?" upita me zabrinuto Nate i ustane sa mesta na kojem je sedeo pored mene.

"Dobro sam. Samo sam zaboravila da moram sa tatom na veceru za nekih pola saata." kazem mu i on klimne glavom. 

"Oh, okej onda, cujemo se kasnije." kaze mi i ovaj put ja klimnem glavom.

"Hvala ti na svemu." kazem mu i zagrlim ga kao znak da mu pokazem koliko sam mu zahvalna.

"Nema na cemu." uzvrati i obvije ruke oko mog tela.

"Cujemo se kasnije." kazem mu kada prekinem nas zagrljaj. "Cao." mahnem mu kada krenem prema vratima koja vode do stepenica i do moje hotelske sobe.

Nate mi mahne, pre nego sto otvorim vrata i izgubim se iz njegovog vidika.

Ne mogu da verujem da sam totalno zaboravila na veceru. Zasto nije ovako lako kad je u pitanju zaboravljanje nekih stvari koje zaista zelim da izbrisem iz secanja? To nije uopste fer. Nije fer kako zaboravljamo stvari koje ne zelimo da zaboravimo, ali ne zaboravljamo stvari koje zelimo da zaboravimo. Zivot je zajeban. Zivot je stvarno zajeban.

Brzo utrcim u sobu jer nemam puno vremena dok tata stigne. Prvo sto uradim je idenje u toalet da operem zube i stavim malo sminke jer nemam vremena za nista vise.

Sa 10 minuta ostalih dok tata dodje da me pokupi, izadjem iz toaleta i uputim se do mesta pored mog kreveta na kojem se nalazi moj kufer. Preturam po stvarima i stvorim haos oko sebe, dok ne shvatim da nisam ponela nijednu haljinu sa sobom. Znala sam da cu ici na ovu veceru kako bih upoznala Susan i opet sam zaboravila da uzmem neku haljinu. Ne mogu da verujem da sam zaboravila na to.

Ali, bitno nisam zaboravila da spakujem stikle.

Prevrnem ocima iznervirana na samu sebe. Izvadim stikle, iscepane farmerice i obicnu crnu majinu na kratke rukave, jer to je jedina normalna odeca koja odgovara za veceru, koju sam spakovala. 

Bravo za mene. Jos jednom sam dozvolila da mi moji problemi i emocije odvuku paznju i da zaboravim na nesto. Moram da se pomirim sa time da onome sto smo Liam i ja imali nije bilo sudjeno da potraje i da moram da se pomisim sa lazima u kojim sam zivela svaki dan i da nastavim dalje sa zivotom.