The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 9

~1 mesec kasnije

"Drago mi je sto te konacno nakon toliko vremena vidim nasmejanu i sretnu." govori mi Tea dok se setamo po trgovskom centru.

Pogledam u nju i pravi osmeh zamenim sa laznim osmehom. Podsetim se na sve kroz sta sam prosla ovih zadnjih mesec dana. Pre nego sto se Tea vratila u Washington mislila sam da sam konacno prihvatila Mike-ovu smrt i cinjenicu da ga vise nikada necu videti i zagrliti, ali nisam prihvatila nista od toga. Kada se Tea vratila i kada sam se prisetila svega, ponovo sam upala u trans u kome sam negirala sve ono sto sam mislila da sam konacno prihvatila.

Negirala sam sve sto je imalo veze sa Mike-ovom smrcu. Negirala sam sve cinjenice koje su upucivale na to da se Mike vise nikada nece vratiti. Da sam ga izgubila zauvek. Plakala sam svaki dan, ceo dan. Suze su neprestajno izlazile iz mojih ociju i nisam se uopste ni trudila da ih zaustavim. Nisam uopste spavala, jer uvek kad bih zatvorila oci ponovo sam gledala samo Mike-a ispred mene. Nisam htela da jedem nista. Bila sam u ogromnoj depresiji zato sto sam negirala njegovu smrt. Nisam zelela da prihvatim to i da ga pustim da ode. Svaki dan koji je prolazio bez Mike-a me boleo sve vise i vise i cak sam pocela i da volim tu bol koju sam osecala. Kao da me svaki dan hranila i mucila sam samu sebe svaki dan da bih ponovo i ponovo osetila tu bol. Gledala sam njegove slike. Provodila sam saate i saate u Mike-ovoj sobi lezeci na njegovom krevetu i grleci njegovu odecu.

Prevelika depresija me je jednog dana dovela do toga da sam pokusala i da samoj sebi oduzmem zivot. Nisam vise mogla da izdrzim. Vodila sam borbu protiv bola koji sam osecala i izgubila sam je. Zakljucala sam se u WC-u i pogledala u ogledalu nakon dugog vremena. Ono sto sam videla me zbunilo i iznenadilo. Videla sam devojku crvenih ociju, modri podocnjaci ispod ociju, crveni tragovi oko ociju, bledo lice. Bila sam kao duh. Bol me unistila. Uzela sam tablete i bez imalo razmisljanja popila preveliku kolicinu njih. Zadnje cega se secam pre nego sto sam se onesvestila, su bile moje reci "Mike, dolazim", ali nikad nisam otisla. Zahvaljujuci Tei koja me spasila na vreme.

Ono sto sam tada mislila da je ispravno, sada shvatam da je bilo totalno pogresno. Sada shvatam da sam tada izgubila borbu protiv bola, ali ne i rat. Kada sam se probudila u bolnici i shvatila da sam jos uvek ziva, tada sam se probudila i iz transa negiranja. Tada sam jednom i zauvek prihvatila njegovu smrt i vratila se u zivot. A, i druzenje sa Liam-om mi je puno pomoglo. Imati osobu koja me razume i koja je prosla kroz isto kroz sta sam ja prosla mi je puno pomoglo.

Liam je bio u pravu. Vreme ne leci rane. Rane se zatvore, ali ostanu oziljci koji ce te uvek podsecati na teske dane kroz koje si prosao u zivotu. A, bol. Bol nikada ne prestaje. Kao sto mi je Liam i rekao. Samo se naviknes da zivis sa njom, ali ona nikada nece nestati. Obecao mi je da cu jednog dana biti dobro i da cu ponovo biti sretna. I odrzao je obecanje.

Spustim pogled na velikim mermernim plocicama na podu trgovskog centra i osetim suzu koja stoji u mom oku. Neprimetno je obrisem rukavom bluze kako Tea ne bi primetila, ali bilo je prekasno.

"Hej, nemoj da places. Nisam zelela da te rastuzim, izvini." okrene mi glavu prema njoj i ponovo pogledam u nju.

"Nisam tuzna, samo sam se prisetila na zadnjih mesec dana. Ali, ti su dani sada u proslosti i sada sam sretna." nabacim veliki osmeh da bih uverila Teu da je to sto govorim istina. Ili mozda pokusavam da samu sebe uverim u to. "Pusti sad to, reci mi sta je bilo sa onim iz New Yorka?"

"Ma, to nikad ne bi uspelo." govori mi mahajuci rukom prema meni.

"Zasto?" upitam je dok ulazimo u prodavnicu za sminke. Dok Tea obozava ove prodavnice, ja se osecam kao dete koje se izgubilo i ne zna gde su mu roditelji.

"Pa znas da ne verujem da veze na daljinu mogu prezive." pa, naravno. Postavila sam vrlo glupo pitanje. Kao da nisam znala da ona ne veruje u veze na daljinu i misli da su to gluposti.

Dok Tea razgledava senke, karmine i jos 300 drugih cuda koje ima u ovoj prodavnici, ja stojim pored vrata i pratim nju koja seta sa jednog kraja prodavnice na drugi i puni korpu sa puno kozmetickih stvari.

U mom posmatranju me prekine zvono telefona. Izvadim telefon iz dzepa jakne i ugledam Liam-ovo ime na ekranu. Veliki osmeh se pojavi na mom licu.

"Halo?" odgovorim na poziv produzavajuci da posmatram Teu koja u ruci drzi korpu koja je prepuna svega. Mislim da je pokupila celu prodavnicu.

"Hej, Emma, Liam je." ne bih znala to da mi nije rekao.

"Mm, znam." nasmejem se i cujem kako sam sebi sapuce "Jesi glup? Pa valjda joj na telefonu pise tvoje ime, budalo." sto me natera da stavim ruku na usta da ne bi cuo moje smijanje.

"Umm, ovaj sta radis?" oseca se nervoza u njegovom glasu.

"Trenutno posmatram Teu u kozmetickoj prodavnici koja je pokupila celu prodavnicu u korpi." nasmijem se i cujem kako i on pocinje da se smije. Misija nasmijati Liam-a, uspesna.

"Nista cudno za nju." slazem se sa tim. "Hteo sam te nesto pitati?"

"Pitaj." sta li ce me pitati? Pokusavam u mozgu da nadjem pitanja koja bi me mogao pitati, ali ne pronalazim nijedno.

"Jesi slobodna sutra?" dali ce me pitati ono sto mislim da hoce?

"Jesam. Zasto?" daj Boze da je ono sto mislim da jestee.

"Hteo sam te pitati, da li bi, ovaj, mozda, umm, htela izaci samnom?" dali me to on zove na sastanak?

"Zoves me na sastanak?" Hell, yeah.

"Pa da. I sta kazes?" sta kazeem? Pa naravno da hocu, covece, kakvo je to pitanje. 'Znas da ne moze da cita misli, jel da?' govori mi glasic u mojoj glavi i samo prevrnem ocima i ignoriram ga.

"Hocu." cujem kako izgovara jedno tiho 'uhh' kao da mu je laknulo sto sam pristala.

"Budi spremna sutra u 16:00 doci cu da te uzmem i obuci farmerice i patike." farmerice i patike? Gde ce on to da me nosi?

"Gde idemo?" upitam ga znatizeljna da saznam mesto naseg sastanka.

"To je tajna. Videt ces sutra. Vidimo se." zavrsi razgovor i pre nego sto mogu da ga ponovo pitam koje je to mesto na koje idemo.

Tea mi se priblizava sa rukama prepunim kesama i gleda zbunjeno u moj ogromni osmeh na licu.

"Sta sam propustila?" pita me zbunjeno.

"Ahh, ma nista posebno. Nista bitno. Samo me Liam pozvao na sastanak sutra." kazem to kao da nije nista bitno i okrenem se da izadjem iz prodavnice. Ponasam se kao da mi je svejedno sto me pozvao na sastanak, a unutar sebe vristim od srece.

"Molim?" razdere se na ceo glas i svi ljudi koji se nalaze u blizini pogledaju u nju. "Aaaaaa." izgleda da ja nisam jedina koja vristi. Svi je gledaju cudno i sigurno misle da je luda, sto jeste, ali nju to uopste ne zanima. "Hajde, brzo, kreci, idemo da kupimo haljinu." uhvati me za ruku i pocne da me vuce prema prodavnici. Krenem da je pratim, ali onda se setim da mi je Liam rekao farmerice i patike i zaustavim se. Tea koja jos uvek drzi moju ruku i vuce je umalo padne kada se ja zaustavim.

"Ne moze haljina." pogleda me zacudjeno i nekako ljuto.

"Kako to ne moze haljina?" pusti mi ruku i njene ruke stavi na kukove. Da, ljuta je.

"Ne moze. Liam je rekao farmerice i patike."

Uhvati me ponovo za ruku i ponovo pocne da me vuce prema drugoj prodavnici.

"Onda farmerice." kaze mi i ulazimo u prvu prodavnicu koju ugleda.

Vec je noc kada se vratimo kuci. Nakon milion isprobanih farmerica i kombinacija i svega konecno smo nasli jedne koje je Tea odobrila. Da je bilo do mene uopste ne bih kupovala nego bih nasla neke kuci u ormaru, ali to ne ide tako sa njom.

Previse sam umorna od hodanja celog dana i odmah se uputim u moju sobu da bih se naspavala, ali naravno da se to ne desava jer sam previse uzbudjena zbog sutrasnjeg dana. Jedva cekam..