The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 8

"Mike je umro." nakon ove recenice nastala je velika tisina i ja sam se polako davila u toj tisini punoj bola i tuge.

Tea je dugo vremena samo cutala, a ja sam za to vreme samo plakala. Pretpostavljam da je bila u soku ili mozda samo nije znala sta da kaze.

"Sta?" odjednom se razdrala sa druge strane veze i shvatila sam da je celo ovo vreme dok je cutala samo bila u soku. "To nije moguce." i ja sam to isto vikala pre nedelju dana, ali eto, ipak moguce je. "Kako se to desilo?" postavila mi je pitanje na koje ne znam dali imam snage da odgovorim. Ne znam dali imam snage da se ponovo podsecam na jedne od najbolnijih trenutaka u mom zivotu. Ne. Ne to nisu jedni od najbolnijih, to su najbolniji trenutci u mom zivotu.

"Saobracajna nesreca." grlo mi se steze dok izgovaram te reci. "Isao je kuci, dok je prolazio semafore, neki covek je prosao na crveno i udario ga na stranu na kojoj je on bio. Tom coveku nije bilo nista. Policajci su kasnije rekli tati da je vozio u alkoholizovanom stanju. Mike-a su odveli u bolnicu na operaciju, ali nisu ga spasili." svaka izgovorena rec i svaki moment na koji sam se podsetila dok sam ovo govorila Tei mi je zabijao novi noz u srce. Svaka rec je nosila nove suze u moje oci. Svaka izgovorena rec je bolela. "Mike nikada nije pio, nikada nije vozio u alkoholizovanom stanju, zato sto je znao da bi mogao da povredi nego i da povredi sebe. Ali, cemu to sto je on pazio, kada neko drugi nije. Zbog necijih nemarnosti ja sam izgubila brata. Zbog nekog coveka koji nije pazio na to da vozi dok je pijan ja sam izgubila brata. On je jos uvek ziv i izvukao se bez ikakve povrede, a Mike je umro. Ubio mi je brata. Ubio je moj zivot. Ubio je i mene. Zasto? Zasto? Zasto mi je uzeo brata? Zasto ga je ubio? Nije fer. Zivot nije fer. Uzima dobre ljude, a na svetu ostavlja lose ljude. Nije fer." ljuta sam i besna. Vrlo besna. Pocela sam cak i da se derem od besa. Nisam mogla vise da sve ovo drzim u sebi. Morala sam na neki nacin da sve to izbacim, a dranje je najbolji nacin da izbacis sav bes koji cuvas u sebi. Suze su neprestano tekle kao iz cesme, a ja nisam mogla da zaustavim i ugasim tu cesmu. Jedino mi je drago sto je taj covek sada u zatvoru zbog toga sto je uradio, jer je to i zasluzio. Nadam se da ce se tamo odviknuti od alkohola i vise nikada nece piti dok je pod dejstvom alkohola i tako nece vise nikog ostaviti bez njihove voljene osobe, kao sto je mene.

"O, moj Boze. Jesi ti dobro?" ponovo isto pitanje, na koje cu upravo ponovo da dam isti odgovor. Molim se za dan kada cu na ovo pitanje dati pozitivan odgovor. Kada cu reci da sam dobro. Zaista dobro. Jednog dana..

"Ne. Nisam uopste dobro. Svaki prokleti deo ove kuce me podseca na Mike-a. Svaki deo. I to me boli puno. Neizdrzljiva bol. Nocu ne mogu da spavam, jer kad zatvorim oci vidim Mike-a i ne mogu da zaspem. Ne mogu da jedem, jer ne mogu da gledam u praznu stolicu na kojoj bi on trebao da sedi. Ne mogu nista da radim, jer sve sto uradim me prokleto podseca na njega." kada ce sve ovo da prestane? Kada? Zelim da ova bol nestane. Zelim da ove suze nestanu i da se nikada vise ne vratim. Ne zelim vise da placem. Nemam snage vise ni za sta. "Volela bih da si sada tu, sis, jer mi trebas. Treba mi tvoj zagrljaj. Puno mi treba." volela bih da je ona tu sada. Da me zagrli i utesi na nacin na koji samo ona zna.

"Ne mogu da verujem. O, moj Boze. Dolazim, Ems. Dolazim prvim letom." ni ja nisam mogla da verujem. Danima sam negirala to, dok na kraju nisam shvatila da mi negiranje istine ne pomaze uopste. Da mi negiranje ne pomaze da namalim bol i na kraju sam morala da se suocim sa istinom. Sa istinom koja mi se uopste nije svidela.

"Cekam te, sis." zavrsim razgovor i nastavim sa plakanjem.

Nakon nekog vremena kao da se probudim iz nekog transa i progledam. Shvatim da plakanje mi uopste ne pomaze. Da nece vratiti Mike-a. Obrisem suze i ustanem sa poda. Noge su mi jos uvek slabe, ali dovoljno jake da izdrze moje telo. Nekoliko sekundi stojim tako nepokretna, ne znajuci sta da uradim.

Proradi alarm u mom stomaku koji mi daje znak da je prazan. Sedam dana nisam jela skoro nista. Mislila sam da ce mi to pomoci u ovim teskim danima, ali tek sad shvatam da ustvari nece. Uputim se prema kuhinji i tamo zateknem ono sto sam i jutros videla. Svedski sto koji je pripremio tata, samo sto ovajput njega i njegovog osmeha nema. Sednem na stolicu na kojoj uvek sedim ja, a na drugoj strain stola ugledam stolicu na kojoj je Mike uvek sedeo. Osecam peckanje u ocima, ali ovajput ne dozvoljavam suzama da izadju. Necu plakati vise, Mike ne bi zeleo da me vidi ovakvu. Mike ne bi zeleo da ja placem. On mrzi kada placem, zato necu plakati.

Uzmem po malo od svega onoga sto je tata pripremio i sto ima na stolu i nateram sebe da jedem. Na pocetku sve sto probam nema nikakav ukus, ali sto vise jedem tako sve vise stvari pocinju da dobijaju ukus i glad polako nestaje. Falio mi je ovaj osecaj kada je stomak pun, odavno ga nisam osetila.

Sada pocinjem da shvatam sve. Ne znam sta se dogodilo, ali kao da mi je neko udario samar i ja sam se probudila iz transa u kojem sam ovih zadnjih nedelju dana bila. Tek sada shvatam da sto sam vise plakala, toliko vise nisam mogla da pustim Mike-a. Nisam mogla da prihvatim da ga nema. Samo sam samoj sebi zadavala jos vecu bol sa svakom suzom koju sam pustila da izadje iz mog oka. Tek sad shvatam da gladovanjem nisam pomagala samoj sebi, vec odmagala.

Ustajem sa stolice i krenem prema svojoj sobi sa nadom da cu moci nekim cudom da zaspem. Ulazim u sobu i ugledam rastureni krevet na kojem sam vec nekoliko dana samo lezala i gledala u plafon. Legnem na njega i udahnem duboko. Zatvorim oci i istog trenutka mi se pojavi lice Mike-a i automatski otvorim oci. Ne. Ne smem da dozvolim da me ovo drzi budnom i ne da mi da spavam danima. Ne smem. Zatvorim oci ponovo i pokusam da mislim na nesto drugo i nadam se da cu tako uspeti da ne mislim na Mike-a i konacno zaspem.

Iz sna me probudi zvono na vratima. Pogledam kroz prozor i shvatim da je noc i da sam spavala dobrih par sati. Ne mogu da poverujem da sam zapravo uspela da zaspem. Konacno.

Ustanem iz kreveta i uputim se prema vanjskim vratima ocekivajuci da cu ispred njih ugledati tatu. Otvorim vrata i iznenadim se kada umesto tate vidim osobu koja mi sada najvise treba i koja mi je previse falila.

"Teaa." razderem se i bacim joj se u zagrljaj. Falio mi je ovaj zagrljaj. I ona mi je falila previse ovih dana. Nekoliko minuta smo tako stajala zagrljene i nisam htela da je pustim. Nisam mogla, jer je to bilo nesto sto mi je bilo mnogo potrebno.

"Udji." nisam je pustala iz zagrljaja sve dok nisam osetila hladnocu napolju. Pozovem je unutra sretna sto je konacno vidim.

"Toliko mi je drago sto te vidim." govorim joj dok se krecemo prema dnevnom boravku u kojem sam do pre nekoliko sati plakala i drala se od besa, a sada sam na neki nacin sretna.

"I meni isto. Doletela sam sa prvim avionom koji sam mogla da nadjem. Nisam mogla da te ostavim samu. Trebala sam odavno da te nazovem. Ja sam se tamo zabavljala i uzivala dok si ti tu prolazila kroz pakao."

"Pusti sad to. Nisi znala sta se desava i ti nisi kriva zbog toga. Najbitnije je da si sada tu." i meni je krivo sto nije dosla ranije i bila tu kada mi je bilo najteze, ali ona nije znala da se to desilo i nije znala da mi je vrlo potrebna. Ali, drago mi je da je sada tu.

"Zao mi je zbog Mike-a, Ems. Stvarno mi je zao." osmeh nestane sa njenog lica i biva zamenjen tugom. Gledam u nju dok i moj mali osmeh polako nestaje i vrati se ono peckanje u ocima. Koristim svaki delic snage koji imam u sebi da ne zaplacem, ali tesko je. Par minuta uspevam da zaustavim suze, ali onda moje telo odustane od borbe sa suzama i prepusti se plakanju. Suze odmah pocinju da izlaze iz mojih ociju u ogromnim kolicinama i sada ne mogu vise nikako da ih zaustavim. Ni ne pokusavam, jer znam da necu uspeti. Tea se priblizi meni i ponovo me zagrli, dok ja u njenom zagrljaju lijem kisu suza. Ponovo sam upala u onaj trans iz kojeg sam se pre par sati probudila. Ne zelim da sve pocne otpocetka bas kada je sve prestalo. Ne zelim da ponovo placem. Ne zelim da ponovo osecam bol. Ne zelim da ponovo gladujem. Da ponovo noci provodim gledajuci u plafon, umesto spavajuci. Ne zelim da prolazim kroz iste stvari ponovo. Ne zelim, ali ipak evo me u Teinom zagrljaju radeci sve te stvari koje ne zelim. Prozivljavajuci sve te stvari ponovo...