The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 1

xxx's P.O.V (FLASHBACK)

"Porota krivicnog suda Washington D.C-a prema izlozenim dokazima i izjavama svedoka donela je odluku da je optuzeni XXX kriv. Zatvorska kazna zbog pljacke je 4 godine, od kojih godinu dana ce provesti u domu za maloletne prestupnike, a ostale 3 godine u zatvoru Coyote Ridge u Washington-u. Slucaj je zatvoren." podskocio sam sa stolice kada je onaj debeli sudija lupio u sto i tako oglasavajuci kraj ovog sudjenja. 

Konacno. Trebalo im je punih dva saata da otkriju da smo ja i moj drug opljackali tu benzinsku pumpu. A, kada su prikazali video snimke, koje su snimile sigurnosne kamere koje su se nalazile ispred benzinske i unutra, imali su zadovoljne izraze lica isto kao da su otkrili Ameriku. I zaboravili da je pokriju. Zlocesti osmeh je krasio moje lice od pocetka ovog sudjenja, pa sve do njegovog kraja. Moj osmeh im je slao poruku, koja je glasila: 'Uopste me ne zanima sto me saljete u zatvor. Stavise uzivat cu tamo.' Ali, nisam siguran da su shvatili moju poruku, a i ne zanima me. 4 godine zatvora? Super, bar cu imat nekakvu zanimaciju, jer ionako nemam pametnija posla za radit u Washington D.C.-u. 

Jedan policajac mi je stavio lisice na ruke i izveo me van iz sudnice. Ispred sudnice sam se susreo sa mojim drugom koji je opljackao benzinsku samnom. Dao mi je ubojiti pogled i samo rekao: "Platices mi zbog ovoga, kunem ti se." Ima pravo da bude ljut, ali ja nisam kriv zbog toga. Uradio sam ono sto sam morao. Samo da bih se spasio. Da bih spasio samog sebe i svoj zivot. Morao sam...

Emma's P.O.V

"Kada pokusavas da se setis kad je sve zapravo pocelo otkrivas da je sve pocelo pre nego sto si mislio. Mnogo ranije. I tada, u tom trenutku, shvatis da se sve desava jednom u zivotu. Koliko god pokusavao, nikad neces imati isti osjecaj. Nikad vise neces imati osjecaj kao da si tri metra iznad neba." stavljena je tacka na recenicu koja direktno stavlja tacku na ovaj film. 

Znate ono "bicemo zajedno sve dok nas smrt ne rastavi"? Epa, njih je rastavila. Ali, ne njegova ili njena, vec smrt njegovog najboljeg prijatelja. Griznja savjest grize njega, ponos grize nju i sve to pomesano zajedno grize njihovu ljubav. I ubije je. Nekada zbog ponosa izgubimo onoga ko nam znaci najvise na svetu, koga volimo vise nego same sebe, ali nekome je ponos bitnija od srece. Bitnija od ljubavi. Bitnija od svega. I koliko god htela da oprosti neciju gresku, ne moze. Ne moze da dozvoli sebi da izgubi taj ponos i dozvoli da u necijim ocima bude neko ko je naivan i ko ce oprostiti svaku tvoju gresku koju napravis. Ali, oprostiti nekome ne znaci biti glup. Znaci biti veci covek od onoga kome oprastas. Oprosti, ali nikada ne zaboravi...  

Potrosila sam celo pakovanje maramica zbog ovog filma. Ja sam ogroman romanticar i uz to sam i preemocionalna, a ovaj film je jednostavno bio preromantican i prelep i tuzan i sretan i sve i ahhhh. Sve bih dala da imam nekog ko ce mene voleti tako kao sto je on nju i koji ce se tako brinuti o meni. Ali, to naravno postoji samo u filmovima. Nije da ne verujem u pravu ljubav, stavise verujem i u srodnu dusu i princa na belom konju, ali dok ne nadjem svog princa i svoju srodnu dusu verovat cu da sve ovo postoji samo u filmovima.

Kada ce mene neko voleti ovako? Kada ce se za mene neko boriti ovako? Kada ce se neko brinuti o meni ovako? Kada? Mozda nikada. Ne, ne mozda. Nego nikada. Znam da sam mlada i da imam samo 21 godinu, ali kako godine prolaze sve vise gubim nadu da ce se neko takav pojaviti u mom zivotu. Jednostavno takve stvari se ne desavaju ljudima poput mene. Okeej, moram prestati gledati ove romanticne filmove, jer uvek upadnem u neku vrstu depresije kada se film zavrsi. Kao da sam postala ovisna o romanticnim filmovima i svaki dan moram da pogledam barem jedan. Od sutra pocinjem da gledam horor filmove. Ili, ipak ne. 

Ustala sam iz kreveta i uputila se prema wc-u da bih se umila i izbrisala ovu razlijenu maskaru na mom licu koja je nastala od mog plakanja. Ulazim u wc i gledam sebe u ogledalu. Crvene oci, crni tragovi maskare na mojim obrazima, podocnjaci. Katastrofa. To je najbolja rec kojom bih opisala stanje koje gledam u ogledalu trenutno. Mrzim ogledala. Mrzim da svaki dan gledam sebe u ogledalu i gledam koliko sam zapravo ruzna. Kada bih pitala ogledalo: "Ogledalo, ogledalo, ti sto stojis na zidu, reci mi ko je najruzniji na ovom svetu?" odgovori bi bio: "TI". Ocekujem pravu ljubav i nekakvog princa, a izgledam ovako ruzno. Draga moja, sa ovakvim izgledom neces moci da nadjes ni zabu, a kamoli nekakvog princa ili sta ti ja znam. Umila sam se na brzinu i izasla iz wc-a kako bih prestala da gledam u onu katastrofu u ogledalu. 

Bacam se na krevet i uzimam laptop da bih pustila neku tuznu i depresivnu pesmu. Pustam svoju playlistu tuznih pesama i pocinjem da placem uz svaku pesmu koja se nalazi na toj listi. Ovo se desava bukvalno svakog dana. Prvo gledam neki ljubavni prelepi film. Onda padam u depresiju jer ja nemam nekog ko ce da me voli i onda se pogledam u ogledalo i shvatam koliko sam zapravo ruzna i na kraju zavrsim u krevetu placuci i slusajuci tuzne pesme. To je postalo moja svakodnevna rutina.

Iz sna me budi moj telefon koji ne prestaje da zvoni. Od prevelikog plakanja i razmisljanja izgleda da sam zaspala i sada me glava ubija. Uzimam telefon kako bih se javila i zaustavila ovaj zvuk zvona, jer ga moja glava trenutno ne podnosi. 

"Halo."

"Emma, gde si?" pita me moj tata sa glasom koji ne zvuci najbolje. Da se nije nesto lose desilo? Sta je bilo? Zasto uvek pomislim na nesto negativno? Mozda se nije nista desilo. Mozda je samo umoran i zbog toga njegov glas zvuci tako.

"Kuci sam. Sta je bilo? Jesi dobro?" upitam ga sva zabrinuta. Nadam se da nije nista.

"Ne znam kako da ti ovo kazem." Ipak povlacim one reci da je samo umoran.

"Sta da mi kazes? Tata sta se desilo? Jesi dobro?"vec pocinjem da placem, iako jos nisam ni cula sta se desilo, ali imam neki los predosecaj. Nesto me steze u stomaku i znam da to ne sluti na nesto dobro.

"Ja sam dobro, ali.." ako je on dobro onda sta se desilo? Da se nije Mike-u nesto desilo?

"Ali sta? Jeli Mike dobro?" reci mi da je Mike tu pored tebe, da ste u nekom restoranu i uzivate u hrani i razgovarate i smejete se i samo ste odlucili da se malo nasalite samnom. Molim te, reci mi to. Molim te.

"Ovaj..." sutnja.

"Reci mi, tata. Reci mi sta se dogodilo." Suze su pocele da teku, jer sam znala da se Mike-u nesto dogodilo. Samo sam se nadala da nije nesto ozbiljno. Molila sam Boga da nije nista ozbiljno.

"Mike je...."

NEEEEEE...

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ovo je prvi deo price koju pocinjem i koja ce biti neki fanfiction o Liam-u Payne i nadam se da ce vam se svideti. Znam da onaj flashback vam mozda nece biti jasan, ali je vrlo bitan deo price i sve ce se u kasnijim delovima objasniti. Kraj sam namerno ovako napisala da ne bih otkrila sve sada, nego u drugom delu. Ako vam se svidelo onda komentirajte i recite mi dali bih trebala da produzim pricu ili ne i dali vam se svidja ili ne :D

Emma xx