The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 5

~Flashback

"Izdrzi, Leah, molim te, izdrzi. Ajde, budi jaka, ne odustaaj, molim te nemoj da odustanes." ohrabrujem je dok gledam njeno bledo lice i u rukama drzim njeno slabo telo koje polako odustaje od zivota. Molim je da bude jaka, ali gledam kako polako gubi snagu. Njene otecene oci gledaju u moje i polako se otvaraju i zatvaraju i svaku put kada se zatvore bojim se da se nikada vise nece otvoriti. Bojim se da je ne izgubim. Koliko god da smo se svadjali i bili ljuti jedan na drugoga, vikali jedno drugome da ga mrzimo i koliko god da nismo bili bliski i delili tajne, ona je ipak moja sestra i umro bih kada bi ona umrla. Oci mi se pune suza, dok u rukama drzim nju i trcim prema bolnici. Govorim joj da smo blizu bolnice i molim je da izdrzi jos malo. 

Koristim zadnje atome snage koje imam u telu, da bih izdrzao do bolnice. Noge pocinju da me bole i usporavaju, ali ne odustajem. Ne mogu da odustanem. Njene hladne ruke koje su okacene oko mog vrata mi daju snagu da zanemarim bol koji osecam u nogama i produzim da trcim. Iako je bolnica vrlo blizu moje kuce, sada izgleda kao da je 100 kilometara udaljena od kuce. Slusam Leah-u kako nesto sapuce, ali ne mogu da razumem sta mi govori. Pogledam napred i na kraju ulice vidim bolnicu. Moje noge dobiju snagu da izdrze do bolnice. Osmeh se pojavi na mom licu i nada ispuni moju dusu. Jos malo. Jos samo malo i ona ce se spasit. Jos samo malo..

"Liam." cujem kako tiho izgovara moje ime. Mogu da kazem da je ovo prvi put da je cujem da ovako tiho izgovara moje ime. Uvek bi moje ime izgovarala sa visokim tonom. 

"Jos malo, Leah. Jos malo i stigli smo. Izdrzi, Leah. Samo jos malo izdrzi i bices dobro. Sve ce biti u redu."

"Liam, volim te." pogledam u nju zacudjen njenih reci, jer nikada nisam cuo te reci kako izlaze iz njenih usana. Njene velike kafene oci, polako pocinju da gubu bitku sa zivotom i zatvaraju se. Njene ruke napuste moj vrat i skliznu polako. Gledam je i cujem kako ispusta dusu kroz njen zadnji izdah. Njene oci se skroz i zauvek zatvore. Noge mi se koce, dok gledam u bezzivotno telo moje sestre u mojim rukama. Padam na kolena na hladnom trotoaru i gledam u Leah-u. Gledam je i polako shvatam da nisam uspeo. Nisam uspeo da spasim svoju sestru. Umrla je u mojim rukama. Nisam uspeo da je zadrzim u zivot i odnesem je do bolnice. Nisam uspeo. Nisam bio dovoljno brz. Nisam trcao dovoljno brzo. Izgubio sam je. 

Ne. Ne. Ne. Ne zelim da prihvatim da sam je izgubio. Nisam je izgubio. Nije moguce. Ne zelim da verujem u to. Ustajem sa hladnog trotoara i produzim da trcim do bolnice. Cim udjem u bolnicu medicinsko osoblje odmah donese kolica i ja je spustim na njih. Pratim ih dok je vode prema operacionoj sali. Ulaze u salu i zatvore mi vrate ispred nosa ne dozvoljavajuci mi da budem uz moju sestru. Nada se u meni budi, verujuci da sam spasio svoju sestru. Ne prolazi puno vremena, nakon sto se vrata operacione sale otvore i doktor izadje iz nje. Gledam ga ocima pune nade i ocekujem da ce izgovoriti reci koje zelim da cujem. 

"Prekasno je stigla u bolnicu. Nismo je mogli spasiti. Zao mi je.. Primite moje saucesce."

Ne. Ovo nisu reci koje sam zeleo da cujem. Ovo nisu reci koje sam ocekivao da cu cuti. Zelim da placem, ali suze ne izlaze iz mojih ociju. Zelim da vicem, ali glas mi je zarobljen u grlu i ne moze da izadje. Gledam u doktora cekajuci da mi kaze da se samo sali, mada bi to bila vrlo zlobna sala, ali njegov izraz lica se ne menja i te reci ne izlaze iz njegovih usana. Okrenem glavu prema operacionoj sali i unutra na stolu ugledam svoju sestru. Njeno lice je jos uvek bilo bledo, isto kao i pre nego sto sam je doneo u bolnicu. Njene oci su jos uvek bile zatvorene i tada sam shvatio da ih nikada nije ni otvorila od zadnjeg puta kada su se zatvorile. Tada sam shvatio da se doktor nije salio i da sam je izgubio..

A, za sve to sam kriv ja. Ja sam kriv za smrt moje sestre. Ja sam kriv sto njene oci se vise nikada nece otvoriti. Sto se nikada vise nece nasmejati i derati se na mene. Sto nece imati priliku da zivi. Da ostvari svoje snove. Za sve sam ja kriv. Nisam bio dovoljno brz da stignem do bolnice i zbog toga sam je i izgubio. Ja sam kriv za sve. I nikada si necu moci to oprostiti. Nikada...

~End of flashback

Nakon sto sam mu ispricala svoju pricu o tome kako sam izgubila Mike-a i kako sam se osecala i kako se sad osecam, Liam je otvorio svoju dusu meni i ispricao mi o njegovoj sestri.

"Od cega je umrla?" 

"Bila je bolesna. Imala je leukemiju." tihim glasom izgovara ove reci dok gleda u zemlju.

"Zao mi je."

"Od tog dana kada sam je izgubio nisam prestao da osecam krivicu zbog njene smrti. Nisam ni zaplakao, jer kad bih poceo da placem mislim da nikad ne bih mogao da prestanem. Od tog dana nisam oprostio sebi i nikada necu." 

"Ali nisi ti kriv zbog toga." pokusavam da ga utesim. "Tako je trebalo da bude. Ne mozes protiv sudbine. Ne mozes da je promenis. Koliko god ti to zeleo, ne mozes. Jednostavno, to je zivot. I nista nam drugo ne preostaje nego da produzimo dalje. Ma, koliko god to bilo tesko i mozda nemoguce, moramo. Jednostavno moramo. "

Izgovaram ove recenice pokusavajuci da ga utesim i da uradim nesto kako bi se on osecao bolje, ali nisam ni sama sigurna dali verujem u njih. Nisam sigurna dali pokusavam sa tim recenicama da sebi olaksam kako bi se ja osecala bolje ili kako bi se on osecao bolje? Ne znam dali pokusavam da samu sebe izlazem da ce vreme izleciti sve rane. Da ce ova bol jednog dana prestati kao da nikada i nije ni postojala. Da cu jednoga dana biti ponovo sretna kao sto sam bila pre Mike-ove smrti. Mislim da ce taj dan biti dan moje smrti...

"Ne znam, valjda si u pravu." nacin na koji to izgovara ne zvuci bas kao da je ubedjen u moje reci. 

"Ne znam, vreme ce pokazati." zasto pricam stvari u koje ne verujem? Zasto lazem samu sebe i uz to lazem i njega? Vreme nece izleciti nista. Sta vise, kako vreme prolazi bol ce postajati sve veca i veca. Ali, sta ako s vremenom covek se navikne da zivi bez nekoga? Navikne se da se ta osoba vise nikada nece vratiti? Navikne se da te osobe vise nema i nikada nece biti? Navikne se na bol? Navikne se na zivot bez nje? Ja ne zelim da se naviknem na zivot bez Mike-a. Ne zelim...

Pogledam u Liam-ove crvene oci, ali ispod njih ne vidim nikakav trag suza. On ne place. Zeli da place, ali jednostavno ne moze. Kad bih bar i ja mogla tako. Kad bih bar mogla da ne placem uopste. Jer svaka suza koja izadje iz mog oka sa sobom nosi veliku bol, a bol je osecaj koji ne zelim vise nikada da osetim do kraja mog zivota, a znam da hocu. I to puno...