The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 11

Voznja traje vec nekih 30 minuta i kako se sve vise priblizavam mestu na kojem idemo, sve vise postajem nervoznija i uzbudjenija. Dlanovi mi se znoje, srce mi nenormalno kuca i nikako ne mogu da se smirim.

"A, gde idemo?" za ovih pola saata voznje ovo pitanje sam pitala Liam-a milion puta i mislim da kad bih ga pitala jos jednom da bi me izbacio iz auta.

"Ako me jos jednom pitas izbacit cu te iz auta." govori mi Liam i pocne da se smije. Znam da sam dosadna sa tim pitanjem, ali sam vrlo nestrpljiva i znatizeljna osoba i to sto ne znam gde idemo me ubija.

"U redu, u redu." odustajem od borbe, jer shvatam da mi Liam nece otkriti mesto. "Onda mi bar reci za koliko cemo stici?" nadam se da ce mi dati odgovor bar na ovo pitanje.

"Uskoro." molim? Ovo nije dovoljan odgovor.

"Ti si kao neka Pandorina kutija. Nista ne govoris, niti gde idemo, niti kada stizemo. Zar hoces da poludim od znatizelje?" govorim Liam-u sa ljutitim tonom glasa. Ne volim kad ne znam gde me neko vodi, jednostavno ne volim to.

"Nisam Pandorina kutija, ali sam tajanstven jer ne zelim da unistim iznenadjenje." e pa poserem ti se na iznenadjenje.

Odustajem od svega i naslonim glavu na sediste gledajuci napolje kroz prozor. Gledam u prelepa drveca koja, kako sto brzo ide auto, tako brzo menjaju formu i velicinu. U daljini vidim i sunce koje polako zalazi i daje nebu prelepu svetlo narandzastu boju. Ono sto najvise mrzim kad je zima, osim hladnoce, je to sto dan kraje prekratko. Tek je 16:30, a vec se polako smracuje.

Ubrzo prizor koji se brzo menja pred mojim ocima, odjednom stane i shvatim da smo stigli. Odmah izadjem iz kola i ostanem zapanjena od onoga sto vidim. To je jezero Sammamish. Slusala sam da je predivno, ali nikada nisam bila tu. Liam gleda u mene, dok ja stojim tako nepokretno i gledam u predivno jezero, ostavljena bez reci.

"Sta? Ne svidja ti se?" upita me Liam, ali sam ja toliko ocarana da mu ni ne odgovorim na pitanje. "Znao sam, trebao sam te odvesti u kino ili neki restoran, ali ne, ja budala hocu na jezero." molim? On stvarno nije normalan.

"Ne. Drago mi je sto me nisi odveo na ta mesta, nego si me doveo ovde. Predivno je Liam." ispusti uzdah olaksanja kada ja konacno progovorim.

"Onda, hajde da krenemo." gde? Gde ce sad da me vodi? Ne opet.

"Gde idemo sad?" upitam ga.

"Dodji, videt ces." uhvati me za ruku i krenemo da hodamo po drvenom doku prema brodovima. Nije valjda da idemo tamo gde ja mislim da cemo da idemo.

Stizemo do kraja doka i Liam se kaci na jednom malom brodicu. Pruzi mi ruku i pomogne mi da se i ja popnem na brod. O, da. Idemo tamo gde sam i mislila. Liam upali brod i polako krenemo da plovimo po jezeru. Ocarana sam lepotom koja zraci na ovom jezeru. Stignemo negde na sredini jezera i Liam zaustavi brod.

"Zasto smo stali?" upitam zbunjeno Liam-a.

"Ovde cemo napraviti mali piknik." govori mi Liam i pocne da vadi hranu iz korpe. Celo ovo vreme nisam ni primetila da je ta korpa bila na brodu i da je Liam nosio od auta do broda. Pomognem mu da izvadi svu hranu iz torbe i namestimo sve na podu broda.

"Hvala ti sto si me doveo ovde Liam. Predivno je." zahvaljujem Liam-u i ponovo gledam u predivno jezero na kojem se nalazimo.

"Drago mi je da ti se svidja. Dugo sam razmisljao gde bih mogao da te odvedem i onda sam se setio na ovo jezero, jer bih ranije uvek dolazio ovde sa tatom na pecanje." drago mi je da ga se setio.

"A, kako si znao da cu pristati da izadjem sa tobom? Sta ako sam rekla ne?" ne bih nikad odbila Liam-ov poziv na dejt, ali eto.

"Znao sam da ces pristati." ohoo, jel nam to neko umisljen.