The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 14

Prestala sam da brojim koliko puta sam pogledala u telefon sa nadom da ce tamo biti neki propusteni poziv ili barem neka poruka od Liam-a, ali nije bilo nijedno od tih dvoje. Sada vec pocinjem da se nerviram i da postajem ljuta. Pred dva dana me odveo na dejt na sred jezera, poljubio me dva puta, a sada ga nema ni da posalje jednu poruku.

Setam gore-dole po dnevnom boravku nervirajuci se, kada cujem kako se otvaraju vanjska vrata. Ko li je ovo?

"Stigla saam." razdere se Tea iz hodnika. Naravno da je ona, ko bi drugi mogao da bude? Nabacim lazni osmeh kada Tea udje u dnevni boravak i pocnem da je ispitujem za njen dejt.

"I kako je bilo? Gde te odveo?" pokusavam da zvucim sto zainteresovanije, ali ne mogu da prestanem da mislim o Liam-u.

"Prvo smo malo setali u parku i hvala Bogu sto nismo malo duze setali, jer bih umrla u onim stiklama. Onda me odveo u jedan prelep rest..." pogledam ponovo na telefon i ponovo me saceka isto. Ni poruka, ni poziv. Ni ne slusam sta mi Tea prica, jer ne mogu da fokusiram misli na ono sta ona govori. "Cujes li ti mene?" kakvo je to pitanje? Naravno da ne cujem. Koja sam ja budala.

"Cujem te." slazem je.

"Ponovi sta sam zadnje rekla." sad sam gotova.

"Umm.." kako da se izvadim iz ovoga sad? Sta da kazem? Zasto je nisam slusala nego sam mislila na gluposti?

"Nisi slusala. Sta se desilo?" zasto misli da se nesto desilo? 'Zato sto se desilo, mozda?' govori mi glasic u glavi, al ga ignoriram, iako je u pravu.

"Nista se nije desilo." okrenem glavu prema podu i slazem je.

"Ne mozes mene da lazes, reci sta je bilo?" naravno da ne mogu. Ona uvek zna kada je lazem, a i ne znam bas dobro da lazem.

"Ma nista bitno. Vec dva dana mi se Liam nije ni javio, ni poslao poruku i nerviram se." jos uvek gledam u pod, jer ne mogu da pogledam u nju.

"A, zasto se ti njemu ne javis?" ma da, sigurno cu to uradit.

"Hahahaha, da sigurno cu mu se javit. Znas da bih se ja nervirala ceo dan, al se ne bih javila." i istina je.

"Nece ti pasti kruna sa glave ako mu se javis." prevrnem ocima i pogledam u nju.

"Nece, samo ne zelim da izgledam kao neka opsesivna osoba." sada ona prevrne ocima.

"Daj mi tvoj mobilni." pogledam je zbunjeno. Sta li je sad smislila?

"Zasto?" upitam je.

"Daj mi ga." ne odgovori na moje pitanje i ja joj dam mobilni. Prelazi prstom po ekranu i priblizi mobilni do uha. O, ne. Ne. Samo da ne uradi ono sto mislim da radi.

"Sta to radis? Koga zoves?" pokusam da joj uzme mobilni, ali se ona izmakne. "Daj mi mobilni." govorim joj, ali ona me ignorira. Cujem jedno 'Halo' koje dolazi sa mobilnog i prepoznam Liam-ov glas. Ubit cu je. Daje mi mobilni i govori mi tiho 'Javi se'. Uzmem mobilni i govorim joj da cu je ubiti zbog ovoga. Cujem jos jedno 'Halo' pre nego sto progovorim.

"Hej." uhh, Tea u sta si me ovo uvalilaa. Sta da mu sad kazem?

"Hej." govori Liam.

"Kako si?" pitam ga kako je, a ustvari hocu da ga pitam zasto se nije javljao dva dana, ali ne uradim to. Ne mogu.

"Ne bas dobro. Ti?" znala sam da se nesto dogodilo?

"Sta je bilo?" ignoriram njegovo pitanje.

"Ne mogu da pricam preko telefona. Mozes da dodjes u parku na nasoj klupi?" naravno da mogu.

"Dolazim." zavrsim razgovor pre nego sto moze da kaze nesto drugo. Izlazim iz dnevnog boravka i idem u hodnik. Tea ide zamnom. Oblacim jaknu i patike. Tea me pita gde idem, ali je ja ignoriram i samo izadjem iz kuce.

Za 15 minuta stignem u parku i ugledam Liam-a kako sedi na nasoj klupi. Ne primeti me sve dok se ne priblizim do njega. Ustane sa klupe i zagrli me. Sta li se desilo? Jeli on dobro? Nadam se da se nije nista lose desilo. Nadam se da je dobro.

Biti u njegovom zagrljaju i osecati se sigurno, je najbolji osecaj na svetu. Stojimo tako zagrljeni par minuta, dok on ne prekine zagrljaj i sedne ponovo na klupu. Sednem pored njega i odmah ga upitam 'Sta je bilo?'

"Danas je 5 godina od kad sam izgubio Leah-u."daje mi kratak odgovor. O, moj Boze, nisam znala da je danas, nikad mi to nije rekao. Ne mogu da verujem da sam bila ljuta na njega sto mi se nije javljao. Stvarno sam ogromna sebicna budala. Jos nisam htela ni da mu se javim, kada sam mu bila najpotrebnija.

"Nisam znala to, zao mi je." i stvarno mi je. Ne mogu ni da zamislim kako se on oseca sada. Ma da mogu da pretpostavim.

"Ne osecam se dobro uopste. Ne mogu da verujem da su prosle 5 godina. 5 godina, a ja jos uvek osecam istu krivicu kao i tog dana. Istu bol kao i tog dana. Isti bes na samog sebe kao i tog dana." pogleda u beton i nasloni glavu na ruke. Ne volim da ga gledam ovako povredjenog, sa osecajem krivice u njemu. Zadnjih mesec dana sam mu svaki dan govorila da nije on kriv, ali on to ne moze da prihvati.

"Koliko puta sam ti rekla da nisi ti kriv? I jos koliko puta cu trebati da ponovim te iste stvari?" gledam u njega dok on ne mice pogled sa betona.

"U pravu si, znam da jesi u pravu, za sve sto si mi govorila, ali ja ne mogu da se oslobodim od tog osecaja." stavim moju ruku na njegovo rame i on pogleda prema meni. Njegove oci su crvene, ali nema suza. Ne znam koliko puta sam rekla i koliko puta cu jos reci da sam ljubomorna na njega sto ne place i sto ne moze da place. Ali, kad pogledam sa druge strane i bolje je sto mogu da placem, jer tako bar izbacim sve iz sebe. Ovako kad covek ne moze da place cuva u sebi svu bol i to ga izjeda i ubija izunutra.

"Nervira me to sto ne mogu da ti pomognem i sto ne znam kako da ti pomognem." i stvarno me nervira to. Nerviram se kada ga gledam ovakvog kako ubija sebe. Nervira me to sto nikako ne mogu da mu pomognem da se oslobodi od te krivice.

"Nemoj da se nerviras. Ti tu ne mozes nista da uradis." nasmeje se i meni izmami osmeh na licu.

"Ovo je trebalo da me utesi?" upitam ga.

"Pa, da." pocne jos vise da se smeje.

"Bas dobro tesis ljude, moram da priznam, svaka ti cast." zavidim mu na tome.

"Znam, znam. Hvala ti." pocinjemo da se jos vise smejemo, a ljudi koji prolaze pored nas gledaju nas cudno, ali nas to ne zanima.

Sedeli smo tako jos nekih pola saata, razgovarajuci o raznim stvarima, dok mi nije zazvonio mobilni. Ignoriram poziv od Tee i govorim Liam-u da moram da idem.

"Cao." ustanemo sa klupe i zagrlim Liam-a. Okrenem se i krenem da idem, ali me zaustavi Liam-ove ruka koja uhvati moju podlakticu.

"Opet si zaboravila nesto." nasmejem se, jer ovaj put znam sta sam zaboravila. Priblizi se do mene i uskoro osetim njegove mekane usne na mojima. Nasmejem se usred poljubca i Liam uradi isto, ali poljubac ne biva prekinut.

Nakon nekoliko sekundi prekine nas moj mobilni koji neprestaje da zvoni.

"Moram da idem." prekinem poljubac i kazem Liam-u. Ne gledam ko mi zvoni, jer vec znam da je to Tea.

"Vidimo se." poljubi me na blic i mahne mi. Okrene se na drugu stranu i krene kuci. Isto to uradim i ja.

Kako je zivot cudan. Do pre nekih dva saata sam bila ljuta na Liam-a, jer mi se nije javljao dva dana, a pre samo nekoliko sekundi smo se smejali i poljubili. Hodam prema kuci sa velikim osmehom na mom licu. Sigurno izgledam kao neka ludaca koja je sada izasla iz psihijatriske bolnice, ali me to uopste ne zanima jer sam srecna. Posle toliko vremena, konecno sam srecna. Mislila sam da je to bio osecaj koji nikada vise necu osetiti, ali sam se prevarila. I drago mi je zbog toga...