The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 23

"Gde si nestao jutros?" upitam Liam-a koji je napokon, nakon tri saata otkako je otisao bez reci, odlucio da mi se javi.

"Moram sam da idem na posao." pa, naravno. Kako sam to zaboravila? Udarim samu sebe po celu, jer mi je odgovor na pitanje 'gde je Liam?' celo vreme bio ispred nosa, a ja sam bila preslepa da ga vidim. Nije ni cudo sto mi to nije proslo kroz glavu s obzirom na tatin povratak i sve ostalo sto je doslo sa njim.

Shvatim da sam predugo bila izgubljena u mislima i brzo upitam. "Zasto me nisi probudio?"

"Bilo je vrlo rano i tako si lepo spavala da nisam imao srca da te probudim." izgovorim tiho "aww" u nadi da me nece cuti. 

Cime sam zasluzila ovako dobrog decka? Koju sam dobrotu uradila da ga zasluzim? Mora da sam bila Majka Tereza u proslom zivotu. 

"Znas sta je cudno?" upitam ga i sacekam da pita 'sta?' pre nego sto nastavim. "Znamo se skoro tri meseca, a nikad te nisam pitala gde radis."

Cujem njegov smeh sa druge strane telefona i taj vrlo obican, ali meni vrlo poseban zvuk, je dovoljan da probudi uspavani zooloski vrt u mom stomaku. 

"Ocigledno te uopste nije zanimao privatni zivot tvog decka. Vrlo si sebicna i ja sam vrlo uvredjen. " odgovori mi, pokusavajuci da ostane ozbiljan celo vreme, ali mu to bas i nije islo za rukom. 

"Zar si tek sad shvatio da mi se ustvari ne svidjas i da sam te celo ovo vreme iskoristavala kako mi ne bi bilo dosadno?" upitam ga i nastavim da igram nasu malu igru. 

"Nasalost, da. Moje srce je slomljeno. Ovo nisam ocekivao. Mislim da je najbolje da raskinemo."

"Oh, dobro je. Olaksalo mi je sad kad sam ovo cula. Nadam se da ces jednog dana naci neku bolju od mene, mada cisto sumnjam u to." pokusavam svom silom da ne pocnem da se smejem iz glasa, ali suzdrzim smeh ne zeleci da prekinem nasu malu igru. 

"Sebicna i uz to previse zaljubljena u sebe. Drago mi je da smo raskinuli." govori ispustajuci lazni izdah olaksanja.

Dobro je da niko ne slusa nas razgovor trenutno jer bi sigurno pomislio da smo ili na nekim drogama ili da smo totalno ludi. 

Ova prva opcija definitivno nije, ali ova druga.. Nju ne mogu skroz da negiram. 

"I meni je isto tako drago. I to ne znas koliko."

"Onda bez nikakvog problema mogu da kazem zbogom, Emma."

"Zbogom, Liam." izgovorim i veza se prekine i ja istog trenutka ispustim dugo suzdrzavani smeh. 

Ne mogu da verujem koji smo mi debili, ali lepo nam je i zabavno i zbog toga nikada necemo prestati da budem debili. 

Nakon par minuta smeh stane, tisina ispuni moju sobu, ali ne za dugo jer moj mobilni ponovo pocne da zvoni. 

I naravno to je niko drugi nego Liam. 

Uzmem telefon u ruke i brzo odgovorim na poziv. "Koji smo mi debili."

Liam pocinje da se smeje i ja mu se pridruzim u sledecim par minuta naseg smejanja. 

Uskoro se oboje smirim i novonastalu tisinu odluci da prekine Liam. 

"Ne znam ni kako smo dosli do takvog razgovora." ne znam ni ja. Samo se odjednom desilo i volim tu nasu spontanost. 

"Tvoj posao je kriv zbog naseg raskida."

"Nije moj posao kriv, ti koja ne zna gde joj decko radi, si kriva." nije moja krivica sto mi on nije rekao, pomislim i uskoro to i izgovorim.

"Nisam ja kriva sto mi decko nije rekao gde radi."