The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 43

~Emma's P.O.V

Ponovo se probudim sa istom glavoboljom sa kojom sam se probudila... juce? Vise ni ne znam koliko sam dugo spavala i koliko dugo traje taj lek, ali napolju je dan tako da ili sam spavala dva saata ili sam prespavala celu noc. 

Ne znam, a i trenutno me to uopste ni ne zanima, jer jedina stvar koja mi je sada na pameti je sloboda. A, kako bih uhvatila slobodu, prvo treba da pobegnem odavde. 

Sada trebam pronaci uspesan nacin na koji cu uraditi to. Gledajuci kroz prostoriju u kojoj se nalazim shvatim i da nemam bas puno opcija. Da budem jasnija imam samo dve opcije. 

Prozor i vrata. 

Na prozoru se nalaze resetke, ali uzimajuci u obzir koliko ova prostorija izgleda staro, ako imam malo srece mozda resetke nisu toliko cvrste i koristeci malo snage uspecu da ih se resim i pobegnem kroz prozor. 

Vrata su zelezna, ali i vrlo zardjana i stara i mozda opet sa malo srece Jack je dovoljno glup da ih ne zakljuca misleci da me previse strah da pobegnem ili da sam jednostavno preglupa da uradim to. 

Razgledavajuci jedine opcije za beg koje imam odlucim da prvo probam da krenem sa prvom opcijom. 

Prozor.

Misija: Emmin put prema slobodi, pokusaj 1.

Ustanem sa prvljaog duseka i uputim se prema prozoru u nadi da cu uspeti u ovome. Uhvatim zardjane resetke i pokusam sa sve snagom da gurnem resetke. Sudeci po njihovom izgledu ne verujem da su toliko cvrste, ali lek jos uvek nije skroz napustio moj organizam, a i glad koju osceam s obzirom da dva dana nisam nista ni jela, ni pila mi trenutno ne pomaze. 

Ali, ne smem da odustanem i necu odustati. Moram skupiti snagu i moram uspeti u ovome. Jednostavno moram. 

Stavim ruke na resetke ponovo, uhvatim cvrsto, skupim svu snagu i pocnem da ih guram, ali ponovo ne uspem. 

Jebem ti. 

Zasto sam toliko slaba? Zasto?

Treba mi hrana kako bih povratila barem malo snage u sebi. Odlucim da pokusam jos jednom, pre nego sto odustanem i nastavim sa drugom i zadnjom opcijom koju imam. 

Treca sreca. Mozda ovaj put uspijem, ali se resetke ne pomere kada po treci put pokusam da ih gurnem. 

Osecam se slabo i umorno kao da sam trcala 20 minuta bez prestana, a ne pokusavala da gurnem glupe resetke. 

Zacuje se skripanje i ona pocnu da se otvaraju, sto me natera da se odmah pomerim dalje od prozora kako me Jack ne bi uhvatio u mojim pokusajima da pobegnem. 

Dve sekunde kasnije vrata se skroz otvore i unutra udje Jack. 

Samo njegovo odvratno lice natera bes da protece mojim venama i da preuzme moje telo. Mrzim ga. Mrzim ga iz dna duse. 

"Dobro jutro, lepotice." ako me jos jednom tako nazove sigurna sam da cu povratiti. 

"Ne. zovi. me. tako." kazem mu besno, stiskajuci ruke u boks. 

"Mislim da nisi u stanju da mi naredjujes, lepotice." gotovo, povratit cu.  Ne mogu da podnesem da me njegov odvratim glas zove tako. 

Ne odgovorim mu nista, samo ostanem na mestu na kojem sam stojala. 

"Doneo sam ti dorucak, mora da si gladna." kaze mi i ja odmah pogledam u dva sendvica i casu vode koje drzi u rukama. Moj stomak se odmah oglasi na samom pogledu na hranu. 

Ali, samo dva sendvica? Nisam jela dva dana i to je sve sto dobijem? Dva sendvica i casu vode?

Izgleda da cu morati da se zadovoljim samo sa tim. Bolje ista nego nista. Moram iskoristiti to sto mi se nudi kako bih barem malo povratila izgubljenu snagu i nastavila sa opcijom broj dva.