"Nedostaje mi. Puno mi nedostaje. Nedostaje mi njegov glas, njegov osmeh, njegove oci, njegovo lice. Sve mi u vezi njega nedostaje. Boli koliko mi nedostaje. Zasto je morao da me napusti? Zasto je otisao? Zasto? Hocu da se vrati. Da se pojavi sad ispred mene i zagrli me onako kako je samo on znao. Da mi kaze da je sve ovo bio san i da me on nikada nije napustio. Da me nikada nije ostavio. Da je sve bila samo jedna od mnogih nocnih mora koje sam imala i da je sada sve zavrsilo. Da je on tu i da me vise nikada nece ostaviti. Dala bih sve kada bih mogla da ga vratim, ali znam da ne mogu. Znam da je to nemoguce i to me ubija. Disem, ziva sam, iako mi je srce slomljeno na milijardu komadica. Iako mi je dusa mrtva. Iako je svaki deo mene umro tog dana kada je Mike umro. A, ne zelim. Ne zelim da disem. Ne zelim da zivim. Ne zelim da mi se polomljeni komadici srca ponovo sklope. Ne zelim da mi dusa ozivi. Ne zelim. Zelim da umrem..." jos uvek sam u Liam-ovom zagrljaju dok izgovaram reci koje mi leze na dusi. Mislim svaku rec koju sam sad izgovorila. Zelim da umrem, jer bez Mike-a ja sam svakako mrtva. Bez Mike-a ja sam zivi mrtovac.
"Ne govori to. Ne govori da zelis da umres. Nemoj. Znam kako se osecas sada. O, vrlo dobro znam taj osecaj. I ja sam to isto mislio. I ja sam zeleo iste stvari koje ti sada zelis. I ja sam zeleo da umrem. Krivica koju sam osecao me svaki dan polako ubijala. I bolelo je. Prokleto je previse bolelo, ali ziv sam i zahvalan sam Bogu sto sam ziv. Zivot ide dalje. I mi ne umiremo kada neka nasa voljena osoba umre. Mi produzimo da zivimo. Takav je zivotni proces. Na kraju krajeva svi cemo umrijeti." izvlacim se iz Liam-ovog zagrljaja i pogledam u njegove oci koje izgledaju mutno zbog suza u mojim ocima. Njegove oci su crvene, ali nema suza. Ne place. Zavidim mu. Po ne znam koji put mu prokleto zavidim na tome da ne moze da place, jer mi se zgadilo od svakodnevnog plakanja. Ali, koliko god da zelim da prestanem da placem, ne mogu. Jednostavno ne mogu.
"Ali, kako da nastavim da zivim? Kako da nastavim bez da svakog dana ugledam njegovo lice. Bez da svakog dana izvali neku gluposti i izmami osmeh na mom licu. Bez da se svakog dana ne "posvadjamo" zbog neke gluposti i nakon nekoliko minuta pomirimo. Bez da se svakog dana ne pobijemo kao sto brat i sestra to rade. Kako da se svako jutro probudim znajuci da njega nema? Kako da opet budem sretna? Kako da opet pocnem da se smejem? Kako? Kako da nastavim sa zivotom bez Mike-a u njemu? To je nemoguce." mozda je moguce da nastavim sa zivotom, ali ja to ne zelim. Ne zelim da nastavim sa mojim zivotom bez Mike-a. Ne zelim.
"Tesko je. Bice tesko. Ali, ti ces svejedno nastaviti sa svojim zivotom. Necu te lagati da ce vreme izleciti sve rane, jer nece. Samo ces se naviknuti na zivot bez njega. Naviknut ces se da se svako jutro budis shvatajuci da ga nema. Svakog dana ces sama pokusavati da izmamis osmeh na lice. Sama ces sedeti za stolom svako jutro i doruckovati. Naviknut ces se da zivis bez njega. I necu ti reci da ce bol jednog dana magicno da nestane, jer nece. Ali, vremenom ces nauciti da zivis sa tim bolom i jednog dana ces ponovo biti sretna. Obecavam ti da ce biti tako. Veruj mi." koliko god da ne zelim da to prihvatim i ne zelim da verujem u Liam-ove reci, ipak verujem i znam da ce biti tako. Znam da cu jednog dana opet biti sretna i da cu se jednog dana naviknuti da zivim bez Mike-a, koliko god ja ne zelela da se naviknem na takav zivot.
"Verujem ti i znam da ce jednog dana tako biti, samo sto ja jednostavno ne zelim to. Ne zelim, a znam da ce biti tako. Znam da cu nastaviti sa zivotom uprkos ovoj tugi i ovom bolu koji osecam. Zato sto to je zivot." u roku od dva dana, dva puta izgovaram reci u koje nisam sigurna da verujem. Ne znam dali to radim da bih nekog drugog ubedila da sam jaka ili da bih samoj sebi na neki nacin olaksala ovu bol koju osecam.
"Sve ce biti u redu, veruj mi. Bices bolje." Liam pokusava da me utesi dok ja brisem tragove suze koji su se stvorili ispod mojih ociju. "Ja bih sad morao da krenem." Liam ustaje sa klupe, a zajedno sa njim ustajem i ja. Shvatam da smo se previse zadrzali ovde, odnosno, da sam ja njega previse zadrzala ovde sa mojim plakanjem i zalenjem i da bih se trebala vratiti kuci.
"I ja bih trebala da krenem. Izvini sto sam te toliko dugo zadrzala ovde, samo mi je trebao razgovor sa nekim koji zna kako se osecam i razume moju bol, a ti si bio jedini takav kojeg poznajem."
"Nemas zbog cega da se izvinjavas i meni je to trebalo kada je Leah umrla, samo sto ja nisam imao sa kim da pricam, a nisam ni zeleo, jer bih se samo jos vise osecao krivim." Liam-ove oci nestanu sa mog vida kada on spusti glavu i pogleda u beton. Ne shvatam zasto se on jos uvek oseca krivim zbog njene smrti kada on nije kriv. Tu nije bilo nista sto je on mogao da uradi.
"Ti nisi kriv za njenu smrt. Treba da shvatis da si ti uradio sve sto je bilo u tvojoj moci. To sto nisi stigao na vreme da stignes u bolnicu nije tvoja krivica, vec njena sudbina. Tako je bilo pisano i to nisi mogao da smenis sve i da si stigao na vreme u bolnicu." sudbina je kucka i pise scenarija koja mi ne zelimo da glumimo. I mi nemamo moc sa kojom bi mogli da promenimo ono sto nam se ne svidja u tom scenariju koje je ona napisala. "Ne zelim da te vise zadrzavam i hvala ti sto si dosao i razgovarao samnom."
"Hvala i tebi. I meni je bio potreban razgovor. I mozes da me uvek pozoves u bilo koje doba dana. U redu?"
"U redu." nasmijem se posle ne znam koliko vremena, mahnem Liam-u i uputim se kuci.
Na putu prema kuci razmisljam o Liam-u. Koliko je cudno to sto se znamo samo dva dana, a vec verujemo jedno drugome i razgovaramo o svojim problemima. Ali, koliko god to bilo cudno drago mi je da sam ga upoznala, jer ne znam sa kim bi drugim razgovarala o svemu o cemu razgovaram sa njim. Ne poznajem nikog ko bi shvatio moju bol kao sto je on shvata, a i nije da imam puno prijatelja. Imam samo jednu najbolju drugaricu koja mi je kao sestra, ali ona trenutno nije u Washington-u tako da ne bih ni sa njom mogla da razgovaram o svemu ovome. Ne shvatam kako je brzo vreme proslo dok nisam ugledala moju kucu. Kako se sve vise priblizavam kuci, nadam se da tata nije tu, jer ne bih mogla ponovo da gledam onaj njegov osmeh. Ulazim u kucu i shvatam da tata nije tu. Hvala Bogu. Ostavaljam jaknu u hodnik i krecem prema dnevnom boravku. Cim napravim prvi korak u njemu, sve sto ugledam mi budi uspomene o Mike-u. Sve od kauca, do glupe lampe koja se nalazi pored kauca. Sve me podseca na Mike-a. Svaki deo ovog dnevnog boravka krije uspomene od Mike-a. Svaki prokleti deo. I to mi zadaje bol i ponovo izaziva suze da krenu da teku iz mojih ociju. A, ne treba im puno da bi pocele da teku. I ne prolazi puno vremena kada osetim kako nesto toplo klizi na mom obrazu i zaustavlja se na mojim usnama. Dohvatim jezikom suzu koja stoji na mojoj usni i istog trenutka osetim slani ukus suze. Zajedno sa tim slanim ukusom osetim i bol koji ta suza sadrzi u sebi. Ta bol krece prema mom grlu i klizi nadole i na svom putu zahvata svaki organ u mom telu i zadaje mu bol. Nakon te suze osetim jos milion suza, koje krenu na put od moga oka do mojih usana i do poda, i vid pocinje da mi se muti i postane kao staklo na kolima na kome je padala kisa.
Moje noge postanu slabe i ne mogu vise da drze moje telo. Padnem na podu na kolena i pocnem jos vise da placem. Proslo je nedelju dana od Mike-ove smrti i nije prosao nijedan dan, a da ja nisam plakala i ne mogu da shvatim kako se to mesto gde sve te suze stoje nije presusilo. Da je bio Atlanski Okean vec bi odavno presusio. Ne znam odakle ovalika kolicina suza izlazi. Zelim da prestanem da placem, ali ne mogu. Ne znam kako da zaustavim ove suze. Ne znam kako da ih sprecim da izadju iz mojih ociju. Dala bih sve da mogu da zaustavim suze i da prestanem da osecam ovu bol. Ali, ne mogu.
Po ne znam koji put danas me nesto prekine u mom razmisljanju. Sada to je moj telefon koji ne prestaje da zvoni. Izvadim ga iz dzepa zeleci da vidim ko me zove, ali mi je vid toliko mutan da ne vidim nista. Rukavom bluze obrisem suzave oci i pogledam u telefon. Na ekranu ugledam ime osobe koja mi sada treba vise nego bilo ko drugi.
"Tea." izgovorim istog trenutka kada odgovorim na njen poziv.
"Emma, sta je bilo? Ne zvucis dobro." i nisam dobro, uopste nisam dobro.
"Mike." istog trenutka kada izgovorim njegovo ime suze ponovo pocinju da teku i za par sekundi moj vid ponovo postane mutan.
"Sta je bilo sa njim?" upita me zabrinuto Tea.
"Mike je umro." nakon ove recenice nastala je velika tisina i ja sam se polako davila u toj tisini punoj bola i tuge...
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
A/N note: Sooo, znam da je prica sad mnogo depresivnaa i tuzna i sve to, ali za nekih dva dela bice boljaa i puno stvari ce se desavati, zato produzite da citatee.. :D
Emmaxx
YOU ARE READING
The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)
Fanfiction"There's a million reasons why I should give you up, But the heart wants what it wants..."
