The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 3

"Jesi li dobro?"

Podigla sam glavu i pogledala u mladog decka koji je sedeo pored mene i koji mi je postavio to pitanje. Izgledao je vrlo mlado. Prema izgledu bih rekla da je bio negde mojih godina. Mozda godinu ili dve stariji. Otvorila sam usta da bih mu odgovorila na pitanje, ali glas nije izlazio iz mog grla. Nisam mogla nista da progovorim. Nisam mogla ni jedno obicno 'ne' da mu kazem. Kao odgovor na njegovo pitanje, samo sam odmahnula glavom i jos vise pocela da placem. Priblizila sam se prema njemu i naslonila svoju glavu na njegove grudi, tako da sam mogla da cujem otkucaje njegovog srca. On nije nista rekao, samo je jednu ruku obavio oko mene, a drugu ruku je stavio na moju kosu i milovao me. Zatvorila sam oci i zamisljala da je ovo Mike. Iako sam znala da je to nemoguce, iako sam znala da njega vise nema, ipak je u meni jos uvek postojala neka nada da kada otvorim oci videcu Mike-a u mesto ovog nepoznatog decka. Bol koju sam osecala je bila prevelika, tako da nisam bila ni svesna sta radim. Da sam bila pri zdravoj pameti, sigurno ne bi bila u zagrljaju nekog nepoznatog coveka kojeg vidim prvi put u svom zivotu. Ali, u ovom trenutku me nista nije zanimalo...

Suze su se neprestajno slivale niz moje obraze. Cudno je to kako jedna tako minijaturna kap u sebi sadrzi toliko veliku kolicinu bola. I cudno je to kako ista ta minijaturna kap moze da boli toliko. Nekad boli cak i previse. Kao sto boli mene upravo sada. Svaka suza koja sklizne niz moj obraz i padne na moje grudi boli isto kao da me neko probo sa nozem u srce i zabija ga odnovo i odnovo milion puta. Cak boli i vise od toga. Boli previse. Boli toliko mnogo da vise ne mogu da izdrzim. Nemam snage da izdrzim. Jednostavno nemam...

Kako cu da zivim bez Mike-a sad? Kako? On je mrtav, a sve sto je meni ostalo je njegov glas u mojoj glavi... Zar je uopste moguce ziveti bez nekoga? Zar je moguce ziveti sa cinjenicom da nekog koga volite vise od svoga zivota vise nije sa vama, da ga vise nema, da vise ni ne postoji? Nije moguce. Za mene nije moguce. Ne mogu da zivim sa tom cinjenicom. Ne mogu da zivim znajuci da Mike vise kao i da ne postoji. Postoje samo uspomene koje sam imala sa njim. Milion uspomena koje ce me ubijati svaki put kada se setim na jednu od njih. I svaki dan cu umirati po malo i polako. Sve do dana kada i mene snema sa ove planete. Kada me snema isto kao da sam neki list na zemlji kojeg vetar odnese negde daleko...

Nisam ni bila svesna da jos uvek lezim zatvorenih ociju u zagrljaju nepoznatog coveka. Na trenutak sam zaboravila ko je to i bila sam ubedjena da je Mike. Otvorila sam oci puna nade da je to stvarno on. Odmakla sam se od njega i pogledala ga u lice nasmejana i srecna. Ali, osmeh je nestao sa mog lica i nada se srusila kao kuca od karata kada sam shvatila da to nije Mike i vratila se u surovu stvarnost. 

"Mike." izgovorila sam to toliko tiho da sam i ja samu sebe jedva cula. 

"Umm... jesi dobro?" upitao me isto pitanje po drugi put danas. 

Ne. Nisam dobro. To je jedini odgovor koji cu od sada davati na ovo pitanje. Nisam dobro. Nikada necu biti dobro. Nikada vise. Nikada vise necu biti srecna. Nikada vise necu biti nasmejana. Nikada vise necu biti radosna. Vise necu ziveti. Izgubila sam Mike-a, a zajedno sa njim sam izgubila i svoj zivot i svu nadu koju sam nekada u sebi imala. Sve sam izgubila. Sve. I nikada vise necu imati nista bez njega.

"Ne." umesto svega toga sam samo odgovorila jedno obicno 'ne'. 

"Sta se desilo? Zasto places? Mislim znam da nemam pravo da se mesam u tvoj zivot, ali mozda bi se osecala bolje kada bi mi ispricala sta ti se desilo." njegov glas je bio pun briznje.

Osecati bolje... I to sam izgubila.

"Umm.. izvini.. ja.. ovaj.. moram ici." ustala sam sa klupe, krenula da idem i ostavila tog nepoznatog coveka bez ijednog odgovora. Isla sam negde, a nisam ni bila svesna gde idem. Noge su me same nosile, dok sam ja pognute glave gledala u betonu ispod mene i plakala. 

Nisam bila svesna gde idem sve dok nisam ugledala meni vrlo dobro poznatu kucu. Moj nekada topli dom u kome sam bila srecna. Otvorila sam vrata i iste sekunde kada sam zakoracila u kucu hiljadu uspomena je doslo u moju glavu. Hiljadu uspomena vezane za Mike-a. I svaka od njih je bila bolna. Koliko god one bile srecne u tom trenutku kada su nastale u meni su sada budile nista drugo osim bola. Nekada srecne uspomene su sada bile nista vise nego bolne uspomene. Prisecala sam se svakog mog trenutka provedenog sa Mike-om i svaki trenutak kojeg sam se setila je nosio jos vise suza u moje oci. Svaki trenutak mi je zadavao udarac koji je bolio previse. Pala sam na kolena i naslonila se na vrata prisecajuci se momenata koje sam prezivela sa njim.

~Flashback

Necu vise nikada da se zaljubim. On je ubio svaku zelju u meni da nadjem svoju srodnu dusu. Svoju pravu ljubav. Povredio me previse. Slomio mi je srce. Sama sam dozvolila to. Sama sam mu dozvolila da se previse uvuce ispod moje koze. Sama sebi sam dozvolila da se zaljubim u njega i da mu verujem. Da, verovala sam mu. I to vise nego sto sam trebala da mu verujem. Nisam smela da to dozvolim samoj sebi. To je najveca greska koju sam uradila. 

"Siis, jesi dobro?" nisam ni primetila kada je Mike usao u moju sobu. Okrenula sam glavu na drugu stranu da ne bi video suze na mom licu.

"Dobro sam." volela bih da jesam dobro, ali nisam. Seo je pored mene i okrenuo mi glavu prema njemu. Moje suzave oci su pogledale njegove zelene oci. Oduvek sam bila ljubomorna na njegove oci, jer sam oduvek zelela da imam zelene oci. 

"Sta je bilo? Ko te povredio?" Alec me povredio. I to mnogo me povredio. Umesto odgovora samo sam okrenula ponovo glavu na drugu stranu i izbegavala odgovor.

"Alec te povredio jeli tako? Emma reci mi dali te on povredio?" nisam nista govorila samo sam klimnula glavom i produzila da gledam u zid, jer nisam htela da pogledam u njega. Ustao je sa kreveta i udario boksom u zid. Skocila sam sa kreveta i pogledala u njegovu ruku iz koje je pocelo da tece krv.

"Ubit cu ga. Kunem se da cu ubiti to smece." isao je gore dole po sobi i goreo od besa. Znala sam da ce poludet i znam da je spreman da ode kod njega sad i prebije ga. Moram da ga sprecim da uradi to. Ne zato sto ne zelim da povredi Alec-a, vec zato sto ne zelim da samom sebi pravi probleme.

"Mike smiri se. Molim te, smiri se. Ionako mi je tesko, ne otezavaj mi i ti jos vise." jos vise suza je pocelo da tece iz mojih ociju i ponovo sam sela na krevet, spustajuci glavu prema podu.

"Ne placi, sis. Molim te. Znas da mrzim kad te vidim tuznu. Pogotovo kada je razlog za to neki kreten. Ne vredi plakati za njim, sis. Tvoje suze vrede vise od njega. Nije vredan toga. On je jedno obicno smece, a za smecem se ne place. Pogledaj me, sis." podigla sam glavu i ponovo pogledala u njegove oci na koje sam ljubomorna. "Znas da nisam dobar u davanju saveta, ali ovo ce biti najbolji savet koji sam ti dao i koji cu ti verovatno nekada dati. Nikada, ali nikada nemoj u potpunosti da verujes nikome. Nikome. Nisu svi ljudi dobri kao ti. Nemaju svi dobro srce kao tvoje. Ima puno ljudi kojima je srce otrovano zlom i sve sto zele da urade je da povrede nekoga. Ima puno ljudi koji predstavljaju sebe kao nesto sto nisu i zato nemoj nikome da verujes. Nikome." obrisao mi je suze sa lica i nasmejao se, sto je i meni izmamilo osmeh na licu. "Nikome. Osim naravno meni. Jer ja cu te uvek voleti i stiti od svega i svacega i uvek cu biti tu za tebe. Nemoj to nikad da zaboravis, okej?" klimnula sam glavom i zagrlila ga.

~End of flashback

"Ja cu te uvek voleti i stiti od svega i svacega i uvek cu biti tu za tebe." Poverovala sam u te reci. Poverovala sam da ce uvek biti uz mene i da me nikada nece ostaviti. Ali, gde je sad? Gde je sad? Slagao je. Rekao je da ce uvek biti tu, ali sada ga nema. Otisao je. Ostavio me samu, iako je rekao da nece. Ali, jeste...

"Vrati se Mike. Molim te vrati se. Ne ostavljaj me samu. Ja ne mogu da zivim bez tebe. Nisam toliko jaka Mike. Nisam jaka bez tebe. Ja nisam ziva bez tebe. Vrati se Mike." ali se on nije vratio. Ostavio me je. Ostala sam sama. Sasvim sama. Otisao je i nikada se vise nece vratiti. Nikada. I to je ono sto me je bolelo najvise od svega...