The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 37

Sedim na jednoj od stolica na terasi od nase hotelske sobe, gledajuci u nebo ispunjeno zvezdama, razgovarajuci sa Nate-om na telefon. 

Nakon sto sam se ovo jutro slomila u suze, otisli smo na dorucak kada sam se konacno smirila. Kroz ceo dorucak Nate me milion puta pitao dali sam dobro i ja sam uvek davala isti odgovor. 'Dobro sam.'

Lagala sam.

Nisam bila dobro, naravno da nisam, ali da sam mu to rekla onda bi insistirao da pricamo na toj temi, a to je nesto sto zaista nemam ni snage ni volje da radim. 

Nakon dorucka, proveli smo par saata setajuci kroz New York i glupirajuci se, sto mi je popravilo raspolozenje. I evo nas sad u 1 saat ujutru pricamo i smejemo se kao budale preko telefona.

Moj i tatin let je u 5 ujutru sto znaci da moramo da budemo na aerodromu saat ipo ranije i shvatila sam da nema poente da spavam samo 2-3 saata i odlucila sam da ostanem budna, a Nate mi se pridruzio u tome. Svejedno, tata nije delio isto misljenje kao i ja i zato sam ja sada na terasi kako ga ne bih probudila. 

Veceras je bilo hladno u New York-u tako da sam sada zagrljena toplim cebetom dok ispred mene na stolu se nalazi pizza koju mi je tata doneo kada se vracao sa posla. 

Ovih nedelju dana u New York-u mislim da sam pojela vize pizze nego sto sam u celom svom zivotu. 

Nije da mi je to smetalo, ali svejedno. 

"Emma, cujes li ti mene?" Nate-ov glas me trgne iz misli.

"Mhm." odgovorim mu sa ustima pune hrane.

"Oh ne, nemoj mi reci da ponovo jedes. Da li ti ikada prestajes?" pita Nate i ja se nasmejem na tome. 

"Hrana je moj zivot, naravno da ne prestajem." odgovorim mu. 

"Nikad mi nece biti jasno kako mozes da jedes toliko mnogo i da opet budes toliko slaba." to je familijarna tajna. 

"Pa vidis, nakon sto ceo dan provedem jeduci sve i svasta uvece odem u teretanu i vezbam tri saata." kazem mu i uzmem jos jedan zalogaj pizze.

Nate pocne toliko da se smeje da sam morala da odmaknem telefon sto dalje od uha kako ne bih ogluvela i prevrnem ocima. Zasto je toliko tesko da mi poveruje da vezbam svaku noc po 3 saata u teretani?

'Mozda zato sto si previse lenja i da ustanes i odes u toalet.' odgovori na moje pitanje onaj mali dosadni galsic u mojoj glavi, ali ja ga ignoriram, jer nije istina da sam toliko lenja.

Okej, mozda jeste.

"Da si rekla saat vremena mozda bih ti i poverovao, ali 3 saata? Malo si preterala." kaze mi kada napokon prestane da se smeje.

"Svejedno." kazem, uzimajuci jos jedan zalogaj pizze.

Sledeca dva saata provedemo pricajuci o svakakvim glupostima i nakon milion 'falit ces mi, nemoj da me zaboravis, pricat cemo svaku noc i sretan put' prekinemo razgovor. 

Stavim telefon u dzep i probudim tatu jer je vreme da polako krenemo prema aerodromu. 

Bilo je lepo pobeci od svega na nedelju dana, ali vreme je da se vratimo nazad u surovu realnost u koju zaista ne zelim da se vratim. 

/ 

'Stigla sam u jednom delu, Anderson. Ne moras da se brines.'

Posaljem poruku Nate-u nakon sto sletimo u Washington i potreba za san je prevelika da jedva drzim oci otvorene. Jedva cekam da stignemo kuci i da legnem na mom krevetu konacno i da se naspavam kao covek.