The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 6

I jos jedna neprospavana noc u nizu. Jos jedna noc provedena gledajuci u beli plafon nad mojim krevetom. Ne mogu da zaspem, jer svaki put kada zatvorim oci ispred sebe vidim Mike-a. Vidim njegove zelene oci, njegov osmeh, njegovo lice, vidim njega koji mi toliko puno nedostaje. Sad vec shvatam da sve one reci koje sam rekla Liam-u su ustvari laz. Vreme ne leci nista. I zivot nikako ne ide dalje. Sve uspomene koje te vezu za osobu koju si izgubio te ustvari vuku unazad u proslost. I ostanes u proslosti, jer mislis da ce tako bol postati manja, da nece boleti onoliko koliko sto boli u sadasnjosti i koliko ce boleti  u buducnosti. Lazes sebe da si prihvatio cinjenicu da je smrt sastavni deo zivota i da moras da nastavis dalje. Lazes samog sebe da si prihvatio cinjenicu da se takve stvari desavaju i ti tu ne mozes da uradis nista. Da je to sudbina, a protiv sudbine se ne moze. 

A, sve to radis samo da bi izbegao suocavanje sa realnoscu i sa istinom koja ti se uopste ne svidja. Koja ti zadaje preveliku bol i preveliku tugu. Koja ti noci ne da da spavas. Koja ti u svakom kutku kuce koji vidis donosi nove uspomene i onda ponovo osecas bol. I onda shvatas da ustvari ne mozes da pobegnes od istine. Ne mozes da pobegnes od realnosti. Shvatas da je vreme samo izgovor koji koristimo zeleci da nateramo same sebe da poverujemo u to da leci sve rane da bi se mi osecali bolje. Shvatas da bol nikada nece nestati. Mozda se naviknes da zivis sa njom, ali ipak ce ona jos uvek ziveti zakopana negde duboko u tebi, dok je neki alarm ponovo ne probudi. Shvatas da zivot ne ide dalje, nego se samo naviknes da zivis bez te osobe, ali nesto ce te uvek vracati nazad. I shvatas da nikad neces preboleti smrt voljene osobe. Rane nikad nece biti izlecene. Bol nikad nece nestati. I zivot nikad nece produziti dalje...

Tatin glas koji zove moje ime me prekida u razmisljanju. Ustajem iz kreveta i izlazim iz sobe. Silazim niz stepenice i ulazim u kuhinju, ali ono sto vidim u njoj me totalno zbunjuje. Gledam prepuni sto hrane, izgleda kao jebeni svedski sto, a tata stoji pored stola sa osmehom od uha do uha. Sta se ovde desava? I zasto je tata toliko srecan?

"Sta je ovo?" upitam sa nekim ljutitim glasom. Da, ljuta sam. Ne mogu da poverujem u ono sto gledam. Ne mogu da poverujem u tatin osmeh.

"Dorucak, duso." sta se desava sa njim? Jel on na nekim drogama?

"Vidim to. Samo ne shvatam taj osmeh na tvom licu."

"Sta nije u redu sa mojim osmehom. Covek kad je sretan on se smeje. Tako izrazava svoju srecu." Molim? Srecan? Dali me on jebeno zajebava?

"Ne mozes biti ozbiljan. Mike je umro pre nedelju dana, a ti mi kazes da si sretan i smejes se kao da si na nekim drogama." ljutna je vec presla u bes. Ne mogu da poverujem u ono sto sam cula. Ne mogu.

"Vidi, to je zivot. Takve stvari se desavaju i moras da prihvatis to i nastavis dalje za zivotom."

"Dali ti cujes reci koje izgovaras? To je bio tvoj sin. Tvoj rodjeni sin. Ili si mozda zaboravio to? Da takve stvari se desavaju i moras da prihvatis to, ali za nedelju dana sigurno ne. Moras da nastavis sa zivotom, ali ne za nedelju dana. Ne mozes biti sretan nedelju dana nakon sto si izgubio TVOG sina." namerno naglasavam rec TVOG, jer mi izgleda kao da je zaboravio da je Mike njegov sin. Ponasa se kao da je Mike bio neki pas i da je preboleo njegovu smrt. Ne mogu vise ni da gledam ovaj njegov ludacki osmeh, ni da slusam reci koje izgovara. Ne mogu. 

Izlazim iz kuhinje, oblacim jaknu i izlazim iz kuce. Ne zelim da ostanem u blizini tate. Ne mogu da poverujem u njegove reci. Ne mogu da verujem da je rekao da je sretan. Kako moze biti sretan? Kako? To ne mogu nikako da shvatim. Ne mogu. 

Odlazim u park u kojem sam juce bila sa Liam-om. Ugledam klupu na kojoj smo sedeli i pricali i setim se njega. Sad mi treba neka osoba sa kojom bih mogla da razgovaram, a on je jedini koji razumije moju bol. Vadim mobilni iz dzepa i trazim Liam-ov broj u imeniku. Pritiskam zelenu slusalicu i cekam da odgovori. 

"Halo?" nakon par sekundi zvonenja cujem Liam-ov glas.

"Hej, Emma je." ozbiljno? Emma je? Pa valjda mu pise na ekranu ko je.

"Jesi dobro?" i ponovo isto pitanje. Prestala sam da brojim koliko me puta pitao ovo isto pitanje. 

"Ne bas. Jesi slobodan?" 

"Jesam. Sta se desilo?" 

"Mozes doci u parku, na istom mestu od juce?" 

"Dolazim." 

Zavrsim poziv i gledam u drvece dok cekam Liam-a. Gledam u ljude koji se setaju po parku. Svi izgledaju tako sretno i bezbrizno i zavidim im. Do pred nedelju dana sam i ja bila ista kao oni. I ja sam bila sretna i mislila sam da ce ta sreca zauvek trajati. Ali, se onda sve srusilo i tu srecu je zamenila tuga. Sada vise ne znam ni sta znaci biti srecan. Ne znam sta je sreca. Ne osecam taj osecaj vise. Sad u meni postoje samo bol i tuga. Ali, ocito tata zna sta je sreca. Zna sta znaci biti srecan. Ponovo je srecan. Razumela bih to da je proslo nekih mesec dana, ali samo nakon nedelju dana, to ne mogu da razumem. 

U mom razmisljanju me prekida Liam. Nisam ni shvatila da je vreme toliko brzo proslo od kad sam ga zvala. Ustajem sa klupe i pogledam u Liam. Istog trenutka kada nam se pogledi sretnu, ja automatski pocnem da placem. Ne znam ni zbog cega placem, jednostavno imam potrebu da placem. Liam se priblizi meni i zagrli me. Stojimo tako nekoliko minuta, dok se ja ne smirim i prestanem da placem i sednemo na klupu.

"Sta se desilo?" obrisem tragove suza ispod ociju i pogledam u Liam-a.

"Moj tata se desio. Ustajem ujutru i ugledam njega sretnog i nasmejanog kao da je na nekim drogama. Kao da se Mike-ova smrt nikad nije desila. Kao da Mike nikad nije ni postojao. Upitam ga sta taj osmeh na njegovom licu znaci i on mi kaze da kad je covek sretan on se smeje. Pobesnela sam. Nisam mogla da verujem u ono sto sam cula. Kako moze biti sretan? Mike je bio njegov sin. Izgubio je sina i on je sretan. Ne shvatam. Jednostavno ne shvatam." izbacim sve iz sebe i osecam suze koje zele ponovo da poteku, ali im ne dozvoljavam. 

"To jeste cudno sa njegove strane, ali mozda je to njegov nacin na koji se suocava sa bolom i tugom koji oseca." nisam razmisljala o tome. Mozda to i jeste razlog zbog koga je izgledao tako sretno. Mozda je Liam u pravu.

"Mozda si u pravu, ali nije se tako ponasao kada je mama umrla, zasto se onda sad tako ponasa." sve je nekako cudno, previse cudno. 

"Ne znam, ali mozda mu je ovako lakse da se suoci sa bolom." mozda.

"Ne znam, ne znam vise ni sta je u pravu, ni sta nije. Nista vise ne znam." suze koje sam do pred malo drzala u sebi i kojima nisam dozvolila da izadju iz mojih ociju, pocele su da teku. Liam me zagrli jednom rukom i naslonim glavu na njegovom ramenu. Ponavalja se ista situacija ispred bolnice pre nedelju dana, kada nisam ni znala Liam-a. Zivot je vrlo cudan. Nekada i previse cudan..