The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 2

"Reci mi, tata. Reci mi sta se dogodilo." Suze su pocele da teku, jer sam znala da se Mike-u nesto dogodilo. Samo sam se nadala da nije nesto ozbiljno. Molila sam Boga da nije nista ozbiljno.

"Mike je... Umm... Mike je imao saobracajnu nesrecu i sada je na operaciji..."

NEEEE... Htela sam da se razderem, ali nisam uradila to zbog tate. A, nisam ni imala glasa za takvo nesto.

"U kojoj ste bolnici?" jedva sam izgovorila ovu recenicu.

"U Sibley Memorial." (inace ova bolnica zaista postoji u Washington-u, tako da nije izmisljena :D) cim sam cula ime bolnice, zavrsila sam razgovor i izletela iz kuce. Cim sam izasla iz kuce naletelo je taxi. Zaustavila sam ga, usla u njega i rekla mu adresu na koju treba da me nosi.

Voznja do bolnice je izgledala duza nego sto zapravo i jeste. Tokom celog puta sam se molila da se Mike-u nista ne desi i da operacija prodje u najboljem redu. Nisam znala koliko je strasna bila ta saobracajna nesreca i koliko su Mike-ove ozlijede bile ozbiljne, samo sam mogla da se molim i nadam da nije nista ozbiljno, iako sam u dubini sebe znala da je vrlo ozbiljno, ali nisam htela da to prihvatim. 

Uletela sam u bolnicu i odmah upitala gde se nalazi operaciona sala u kojoj je Mike. Kada mi je medicinska sestra objasnila gde se sala nalazi odmah sam trcanjem otisla tamo i zatekla tatu kako sedi i ceka da neki doktor izadje i da mu nekakvu informaciju o stanju moga brata. Nisam nista rekla samo sam otisla do tate i zagrlila ga najace sto sam mogla. Sedeli smo zajedno, plakali i cekali nekakvu informaciju. 

Nakon nekih 30 minuta, koje su za nas izgledale kao da su prosli 30 dana, vrata od operacione sale su se otvorila i iz sale je izasao jedan doktor. Ja i tata smo ustali i potrcali prema doktoru i odmah ga napali sa pitanjima o Mike-ovom stanju. Znate kako kazu da su oci ogledalo duse i da se u ocima vidi sve, epa ja sam u ocima tog doktora videla ono od cega sam se najvise bojala.

"Uradili smo sve sto je bilo u nasoj moci, ali... Zao mi je. Primite moje saucesce." 

Moji najveci strahovi su se ostvarili. Moje usi su cule recenicu koju nikako nisam htela da cujem. Moje srce se slomilo na milion sitnih komadica zbog samo jedne recenice. Moja dusa je osetila najgoru bol koju jedan covek moze osetiti. Bol koju nijedan covek na svetu ne zeli da oseti.   

Ceo svet mi se srusio u jednu sekundu. Pala sam na pod i pocela da placem jos vise. U glavi sam slusala samo reci 'primite moje saucesce'. Nisam mogla da verujem. Nisam htela da verujem. Moj brat. Moj Mike. Moj zivot. Nema ga vise. I nikad ga vise nece imati. Nikad vise necu cuti njegov glas. Nikad vise necu osetiti njegov zagrljaj. Nikad vise necu videti njegovo lice. Nikada nisam pomislila da se ovo nekada moze meni desiti. Nikada nisam pomislila da cu izgubiti svoga brata. Ali, sam ga izgubila. I to zauvek. Imala sam ga u mom zivotu i onda sam ga samo pustila. Odleteo je kao ptica koja nakon dugo godina zatvora biva pustena iz kaveza.

Nisam mogla vise da izdrzim da ostanem u ovoj bolnici. Zadnjim snagama koje sam imala u telu sam ustala i iztrcala van iz bolnice. Pogledala sam prema nebu koje je malo pre bilo suncano, a sada je tmurno i oblacno. Vreme se promenilo u samo nekoliko sekundi, isto kao i moj zivot. Za mene vise nikada nece biti suncano. Moj zivot ce od sada biti kao i ovo vreme sada. Hladno, crno i prazno. 

Sela sam na prvu klupu koju sam ugledala i pocela jos vise da placem. Bol koju sam malo pre osecala u glavi je postala nista prema bolu koji sam sada osecala u srcu, u dusi, u svakoj veni u mom telu, u svakom misicu, organu, nervama, u celom mom telu(pravim se da znam biologiju xP). Isle su suza sa suzom, a svaka je bolela vise od prethodne. Osecala sam se prazno, kao da je deo mene otisao zajedno sa Mike-om. Zasto kao? Deo mene i jeste otisao zajedno sa njim. I nikada se nece vratiti, isto kao sto se ni Mike nece vratiti.  

Zatvorila sam oci i molila sam Boga da je ovo samo neki los san, neka losa nocna mora. Nadala sam se da je neka nocna mora i da cu se uskoro probuditi i videti Mike-a pored mene. Otvorila sam oci i pogledala oko sebe, ali Mike nije bio pored mene. Nisam zelela da prihvatim da ga vise nema. Ne mogu da prihvatim da ga vise nema. Ne mogu.

I sada bih ja trebala da nastavim sa zivotom kao da se nista nije desilo? Ali kako? Kako covek potisne bol u sebi i nastavi da zivi normalno? Kako covek produzi da zivi kada je deo njega nestao? Kako da ja to uradim? Ne mogu. Ne zelim. Ne zelim da nastavim ovaj zivot bez Mike-a u njemu. Je ne zelim da prezivaljavam ovo sad. Ne zelim da se svaki dan budim i svaki dan odnovo i odnovo shvatam da ga vise nema. Ne zelim da svako jutro udjem u prazni dnevni boravak. Ne zelim da na svakom dorucku, rucku i veceri gledam jednu praznu stolicu na kojoj je trebao da sedi on. Ne zelim da svaki dan ugledam neki deo kuce koji ce u meni buditi uspomene o Mike-u. Ne zelim da svaki dan osjecam ovu prazninu u dusi koju osecam sada. Svaka suza koja klizi niz moje obraze pocinje da boli sve vise i vise. Suze pocinju da me bolu toliko da ne mogu da izdrzim ovu bol vise. Svaka minuta koja prolazi boli puno vise od prethodne. U svakoj novoj minuti koja dolazi shvatam da Mike-a nema. Shvatam da ce moj zivot bez njega sada biti ovakav. Boli. Boli. Boli. Reci ne mogu da objasne koliko me boli njegov odlazak. Nista ne moze da objasni ovu bol. Nista..

Zasto? Zasto se ovo meni desava? Zasto, zasto, zasto? Zasto Boze? Bezbroj pitanja, na koja niko ne moze da mi da odgovor. Ne mogu. Ne mogu da prihvatim ovu surovu istini. Jednostavno ne mogu. Kakav je ovo zivot? Prvo sam pre 10 godina izgubila mamu, a sada sam izgubila i brata. Ovo nije fer. Zivot nije fer. Cime sam ovo zasluzila? Cime sam zasluzila ovu ogromnu bol koju osjecam i ovu prazninu koju imam unutra? Cime? 

Falit ce mi. Falit ce mi nase glupe svadje. Falit ce mi nase glupiranje. Nase zezanje. Nasi zagrljaji. Nasi dugacki razgovori. Falit ce mi sve. Falit ce mi on. A, najvise ce mi faliti njegovo prisustvo. Prisecam se trenutka kada sam bila mala i kada me on branio svaki put kada bi mama htela da me udari, jer nisam htela da nesto jedem ili uradim. Ta uspomena mi je izmamila osmeh na lice. Osmeh pun boli, jer sam shvatila da sam odsad sama. On me vise nece braniti.

Ljudi su me gledali cudno i zbunjeno, ali niko mi nije prilazio da me pita zasto placem. I bolje sto nije. Nemam snage da nekome objasnjavam moje stanje. Podigla sam noge na klupu i naslonila glavu na moja kolena i produzila da placem. Boli. Boli previse. Ne mogu da podnesem ovu bol. Nisam dovoljno jaka da je podnesem. Nisam sigurna da cu moci da zivim sa njom. Ne. Sigurna sam da necu moci da zivim sa njom.

Dok sam tako sedela, plakala i razmisljala, osetila sam da je neko seo do mene. Pomislila sam da je mozda tata dosao da me utesi, ali sam se uverila da to nije on kada je ta osoba progovorila.

"Jesi dobro?"...

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Eto ga drugi deo :D Dok citate, celo vreme slusajte ovu pesmu. Nadam se da vam se svidja, a ako vam se svidja komentarisite i vote-ajte, puno bi mi znacilo.. Hvala vam unapred..

Emmaxx