The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 47

~Emma's P.O.V

~6 meseci kasnije

"Jedna godina.

Prosla je cela jedna godina od kad te nema Mike. Godina dana od kada sam te izgubila, od kad si otisao i ostavio me samu u ovom surovom svetu, bez da kazes zbogom. Bez da me za zadnji put zagrlis cvrsto i kazes mi da ce sve biti u redu, ali da moras da ides.

Ne bih te pustila. Drzala bih te cvrsto u rukama i molila te da ne ides. Da me ne ostavljas. Da ostanes jos malo, jer zivot bez tebe nije imao smisla.

Onda bi me poljubio u celo i obecao mi da ces me cuvati, da ces uvek paziti na mene, ali da moram da te pustim da odes.

I opet te ne bih pustila. Suze bi tekle niz moje obraze i ja bih te ponovo molila da ostanes. Barem na jos 10 minuta, jer to je sve sto mi je trebalo.

Onda bi polako uhvatio moje ruke sa tvojima i oslobodio se od mog zagrljaja. Rekao bi mi da me volis, a onda samo jedno zbogom i nestao bi iz mojih ruku.

Ali, ne.

Nisam bila spremna za ono sto se ovog datuma pre godinu dana dogodilo tebi. Nije bilo poslednje zagrljaja, nije bilo nikakvog znaka da ces me ostaviti, nije bilo zbogom, samo si tako otisao. Samo tako su te oduzeli od mene. I ja sam ostala sama.

Sasvim sama.

Nikada necu zaboraviti taj dan kada je moja dusa bila oduzeta od mene. Kada mi se ceo svet slomio na milion komadica koja nikada necu moci da sklopim ponovo. Kada je moje srce prestalo da kuca, ali sam ja jos uvek bila ziva.

Osmeh je nestao, jer koja je poanta smejati se, a nemati osobu koja je jedina mogla da sklopi taj osmeh na mom licu?

Sreca je nestala, jer bez tebe u mom zivotu nisam mogla da budem srecna.

Sve sto je nekada postojalo je nestalo, jer i tebe vise nije bilo.

Sve se srusilo kao kula od karata. Sve je otislo zajedno sa tobom i jos jednom ja sam ostala sama.

Dugo vremena nisam mogla da se pomirim sa cinjenicom da te nema.

Svaki put kada bih usla u kucu cekala bih da se od negde pojavis ti, ali nisi se pojavio. Svaki put kad bih sela za stolom gledala sam u tvoju stolicu i cekala da sednes na njoj, ali nisi seo. Svaki put kada bih usla u tvoju sobu ocekivala sam da ti budes tamo i da mi se nasmejes, sto bi odmah izazvalo osmeh i na mom licu, ali ti nisi bio tamo.

I to me ubijalo. Ta tisina, ta praznoca u kuci, ubijalo me. Ubijalo me do te mere da sam pokusala i da sama sebe ubijem.

Jer koja je poenta ziveti, ako ti nisi tu?

Nisam mogla da pronadjem svetlo na kraju tunela, pa sam zato dozvolila tamnini da me proguta. Ali nije.

Ostala sam ziva da se ponovo suocim sa svetom u kojem tebe vise nije bilo.

Bog sami zna koliko je bolelo. Koliko je samo bolelo da se ujutru probudim i shvatim da te nema. Koliko je bolelo da uvece legnem da spavam, ali da ne mogu da zaspem jer nisam mogla da prestanem da mislim o tebi.

Mislila sam da nisam bila dovoljno jaka da izdrzim tu bol. Bolelo je previse, Mike. I jos uvek boli. Ali, valjda se covrk vremenom navikne da zivi sa tim bolom u sebi.

I Bog sami zna koliko si mi nedostajao i koliko mi jos uvek nedostajes. Svakog dana, svake minute, svakog trenutka mi jebeno nedostajes.

Drzala sam se za tebe kao da mi je zivot zavisio o tome. Nisam htela da te pustim. Nisam htela da se pomirim sa tim da te vise nikada necu videti, da nikada vise necu cuti tvoj glas i da vise nikada necu osetiti toplinu tvog zagrljaja. Nisam mogla da prihvatim da je zivot bio toliko surov i da je mogao da te odvuce od mene i da te uzme.