The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 12

Jos uvek nisam uspela ni da udjem u kucu, a Tea me vec bombarduje sa pitanjima. 'Gde te odveo? Kako ste se proveli? Sta ste radili?' su neka od pitanja koja sam cula, ali ignoriram sve to i produzim u dnevni boravak jos uvek pod utiskom svega onoga sto se dogodilo danas. Tea me prati u stopu i gleda me sa pogledom gladnim da sazna sve detalje danasnjeg dejta. Saznat ce ih, al tek nakon sto se ja smirim i vratim u realni svet.

"Haloo, zemlja zove Emma-u." mase mi Tea rukom ispred ociju, jer ja ne reagiram na njena pitanja.

"A, sta, molim? Sta si rekla?" pogledam je zbunjeno, pa pogledam oko sebe da bih videla gde se nalazim.

"Pa sta je s tobom? Ja ovde umirem od znatizelje, a ti gledas u jednu tacku i ne pomeras se, ko neka statua." kad bi samo znala sta je samnom.

"Jooj, sis, ovo je bio najbolji dejt ikadaa." govorim joj sva uzbudjena i srecna.

"Hajde, pricaaj, sta cekaas." Tea umire od znatizelje da sve sazna i ja odlucim da se malo zezam sa njom.

"Uhh, ne znam odakle da pocnem."

"Od pocetka valjda."

"Ahh, da. Pocetak." namerno odugovlacim pre nego sto pocnem da joj pricam sve samo da bih je iznervirala.

"Hajde, vise pocni jednom, jebote." i uspela sam u tome.

"U redu, u redu, smiri se." pocinjem da se smijem, a Tea me strelja pogledom. Mislim da ako ne pocnem odma da joj pricam, da ce me ubiti sa pogledom.

"Ovako..."

Ispricam joj sve do najsitnijeg detalja, a Tea se uopste ne pomera i nista ne govori kao da je hipnotizovana.

"Teaa." sada menjamo uloge. Sada ja nju zovem i masem joj rukom ispred ociju, ali ona samo gleda u mene i ne pomera se.

"Aaaaaaa." pocne da vice odjednom i izvadi me iz pameta. Stavim ruke na usi kako ne bi ogluvela od njenog dranja. Ustane sa kreveta i pocne da skace po sobi ne prestajuci da vice.

"Jesi ti normalna? Smiri se." razderem se na nju kako bi se osigurala da ce da cuje.

"Kako da se smirim? Poljubili ste se i to ne jednom, nego dvaput." konacno je prestala da vice, moje usi mogu da se odmore.

"To je samo poljubac, nije me zaprosio pa toliko da budes uzbudjena." pravim se kao da mi taj poljubac nije nista znacio, a jeste, i to puno.

"Nemoj sad da mi glumis tu neku ledenu kraljicu, kad si tu sedela 10 minuta sa nekim ludackim osmehom, ne pomerajuci se uopste i ne pricajuci nista." prevrnem ocima, jer znam da je u pravu. "Al, ne mogu da verujem da si rekla da ces da skocis u vodu i da plivas i kasnije si mu rekla da si ozbiljna kad se salis." Tea pocinje da mi se smije i ja je pogledam ljutito.

"Nisam znala sta da kazem, to mi je prvo palo na pamet." opravdavam svoje glupe reci koje sam izgovorila.

"I ne shvatam zasto osecas krivicu zbog toga sto si sretna?" osmeh nestane sa njenog lica i uozbilji se.

"Ne znam. Osecam se kao da nemam pravo da budem sretna. Kao da me Mike gleda i ljuti se na mene svaki put kada se nasmejem ili kada osetim neku vrstu srece. Kao da svaki put izneverim Mike svojom srecom. I onda osetim krivicu. Mislim da ne bih smela da budem sretna, ali s druge strane i da ne bih trebala da placem ceo svoj zivot i da budem tuzna. I ne znam. Ne znam sta da radim. Ne znam kako da zaustavim ovu krivicu koju osecam. Ne znam ni ovu bol kako da zaustavim. Zelim da budem sretna, ali svaki put kad se nasmejem setim se Mike-a i taj osmeh se pretvori u suze. I boli me to. Previse me boli. Ne znam kako da se nosim sa ovim bolom. Ne znam." sve je ovo previse. Ne mogu da se nosim sa svim ovim. Nemam snage.

"Mike nikada ne bi bio ljut na tebe zato sto si ti sretna. Mike bi najvise od svega voleo da ti budes najsretnija na svetu. I ti to sama vrlo dobro znas." u pravu je. I ona i Liam su u pravu, ali iako ja to znam ne mogu da prestanem da osecam ovu krivicu.

"Znam to. I Liam mi je to isto rekao, ali ja ipak osecam krivicu i pokusam da je ignoriram i uspijem na neko vreme, ali onda se ona ponovo vrati. Uhh, ne znam vise." prodjem rukom kroz kosu, besna na sve.

"Ne brini se, nestat ce ta krivica jednog dana." nadam se da je u pravu. "Nego, reci mi, je li te pitao da mu budes devojka?" Tea promeni temu.

"Ne, osim poljubca nista se drugo nije desilo." Tea me pogleda sokirano.

"Nije te pitao? On je velika budala."

"Zar ne mislis da je prerano za to? Ovo je bio tek prvi dejt, ima vremena za drugo." zasto zuriti? Ima vremena, sad idemo polako, korak po korak. Kad dodje vreme za to i to ce se desiti.

"Pa, jeste prerano, ali..."

"Nema ali, prerano je i to je to." prekinem Teu.

"A, u pravu si." a, kad ja nisam bila u pravu?

"Pa, naravno da jesam, ja sam uvek u pravu." Tea prevrne ocima.

"Nemoj da se sad umisljas."

"Ne umisljam se, samo govorim istinu."

"Ma, da." kaze mi Tea i osetim sarkazam u njenom glasu. Iako zna to, nikad nece prihvatiti da sam uvek u pravu.

"Idem ja da spavam, previse sam umorna." pozelim Tei laku noc i krenem stepenicama prema mojoj sobi. Udjem unutra i ugledam pola moje odece razbacane po krevetu. Previse sam umorna da bih sad sve to vratila tamo gde mu je mesto i samo gurnem sve stvari na pod i bacim se na krevet. Mislim da cu odmah zaspati cim mi glava dotakne jastuk, ali to se ne desi. Naravno da uvek kad hocu da spavam pocnem da mislim na stvari koje zelim da se dese ili su se desile. Ovaj put to su stvari koje su se danas desile. Prisecam se svakog trenutka danasnjeg dana provedenog sa Liam-om. Nas piknik, moje glupe reci, jezero, zalazak sunca, poljubac. Svi ovi momenti mi izmame osmeh na licu. Zatvorim oci i pokusam da mislim na nesto drugo u nadi da cu uspeti i zaspati, ali ne ide. Lezim tako neko vremena razmisljajuci o istim stvarima dok konacno ne potonem u san.