The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 46

~Liam's P.O.V

Izdrzi, Emma. Molim te izdrzi. Evo dolazimo. Dolazim da te spasim. Samo budi jaka i izdrzi. Blizu smo.

Sedim na suvozackom sedistu Richard-ovog auta, dok nenormalnom brzinom jurimo prema mestu na kojem mislim da Jack drzi Emmu zatvorenu.

Nadam se da je tamo. Nadam se da je zaboravio da mi je jednom davno pokazao to njegovo skrisno mesto i da je sada tamo odveo misleci da je nikada necemo pronaci.

"Jos koliko vremena imamo do tamo?" upitam Richard-a, nestrpljiv da konacno stignemo tamo i spasimo Emmu.

Za sve sam ovo ja kriv. Da sam poslusao Jack-a i sakrio istinu od Emme, ona sada ne bi bila u stanju u kojem se sada nalazi. Trebao sam da sakrijem istinu, makar to znacilo i da je izgubim.

Bolje da je izgubim, a da znam da je dobro i da joj niko nece nauditi, nego da je imam, a da znam da je neko drzi zatvorenom i radi joj Bog zna sta.

Sama pomisao na Jack-ove ruke na njenom telu razgore plamen besa u meni. Ako joj je nesto uradio kunem se da cu ga ubiti.

Bez razlike na to koliko smo bili bliski nekada, ubio bih ga ako joj je nesto uradio.

"Jos nekih 10 minuta. Blizu smo, spasit cemo je." Richard mi odgovori i ja samo klimnem glavom na to.

Spasit cemo je. Moramo..

Nakom 10 minuta koje su meni izgledale kao 10 saati konacno ugledam tu malu napustenu kucicu, koju nisam video godinama.

Stigao sam Emma. Tu sam. Spasit cu te.

/

~Emma's P.O.V

Bol.

To je jedina stvar koju trenutno osecam po celom svom telu.

Telo me toliko boli da jedva i normalno disem. Ni ne cudi me to s obzirom na udarce koje sam dobila u stomaku.

Podignem bluzu lagano i otkrijem stomak sa ogromnim modricama na njemu. Lagano dotaknem jednu od njih i bol koju sam vec osecala samo postane jos veca.

Spustim bluzu kako bih pokrila stomak i kako bih prestala da gledam u remek delo koje je uradio Jack.

Sigurna sam da imam jos mnogo modrica i po rukama, nogama, pa cak i po licu, ali ne zelim da ih vidim.

Ne zelim da vidim ono sto me slomilo i napravilo me slabu. Ono sto me sprecilo da trazim izlaz odavde i put prema slobodi. Ono sto me sprecilo da spasim samu sebe.

Mislila sam da ce me ubiti.

Njegove oci su me gledale sa toliko mrznje i toliko besa, da sam bila 100 posto sigurna da se vise nikada necu probuditi.

Ali, jesam. Probudila sam se.

I jedina stvar koja mi sada prolazi kroz glavu je da nikada necu pobeci i da me nece pronaci.

Ostat cu ovde dugo vremena dok moje telo ne odluci da odustane od borbe i moje oci se zatvore zauvek.

Pokusavam da budem pozitivna i da razmisljam pozitivno. Da mislim da cu svakog trenutka ugledati Liam-a kako ulazi kroz ova vrata i vodi me sto dalje od ovog pakla. Ali, kako minute prolaze tako i te pozitivne misli polako odlaze i nada nestaje.

Cudno je to kako sam pre samo par saati bila toliko sigurna u sebe da cu uspeti da pobegnem i da cu uspeti da spasim samu sebe, a sada? Sada jedino sto razmisljam je koliko dugo ce ovo mucenje trajati pre nego sto me ubije, jer nakon ovoga sto mi je uradio shvatila sam na sta je sve spreman samo kako ne bih pobegla.