The Heart Wants What It Wants(Liam Payne)

Part 44

~Liam's P.O.V.

"Jeste pratili signal njenog telefona?" Richard upita ostale policajce koji se nalaze u njegovoj kuci.

"Jesmo, ali ko god da je kidnapovao je bio pametan da baci njen mobilni dve ulice posle mesta gde je kidnapovana." odgovori mu jedan policajac i ja iznervirano prodjem rukom kroz kosu.

"A, broj koji je Liam-u poslao onu poruku i sliku od nje?" jos jedni pitanje ciji odgovor nas nece doneti nista blize da saznamo gde je Emma i ko je oteo.

"I to smo pokusali, ali nismo uspeli da pratimo signal telefona sa kojeg je poslata ta poruka. Ko god da je oteo ocito je bio dovoljno pametan da uradi sve to kako ih ne bismo pronasli."

Ali, pronaci cemo ih. Moramo da ih pronadjemo.

Proslo je tri dana od kad je Emma oteta i mi nismo saznali nista o mestu gde je ona sada, o tome ko je oteo, zasto je oteo, nista. Nismo saznali bukvalno nista.

I to mi ide na zivce do te mere gde zelim samo da uhvatim sve sto mi se prvo nadje pri ruci i bacim ga svom snagom u zid kako bih se oslobodio tog besa, ali znam da jedini nacin da se smirim je pronaci Emmu.

Fali mi. Previse mi fali i u isto vreme se bojim. Bojim se da cu je izgubiti sada kada sam je ponovo dobio i ne bih mogao da podnesem da izgubim i nju.

Jer, to bi me ubilo ovaj put. Definitivno bi me ubilo kada vec nije prvi put.

Ovo mi je otvorilo oci da shvatim koliko je zapravo zivot kratak i kako nikad ne znas sta ce se sutra desiti.

Danas si tu, sutra te nema i zato moras da iskoristis svaki trenutak koji ti se pruzi sa nekom osobom, jer nikad ne mozes da znas da li ce sutra uopste i osvanuti.

Cela ova situacija me frustrira. Besan sam sto sam bespomocan i ne mogu nista da uradim kako bi im pomogao da je nadjemo.

Samo sedim sa strane i cekam da se neko cudo desi koje ce nam dati znak gde je i mi cemo samo otici da je uzmemo i sve ce biti kao pre.

Samo se nadam da je dobro i da nije povredjena i da cemo je uskoro naci i da ce se ova mora jednom i zauvek zavrsiti.

"Jeste ispitevali druge ljude iz zgrade da nisu mozda nesto videli?" Richard upita trece pitanje koje nas opet ne vodi nigde.

"Jesmo, ali niko nije nista video." odgovori mu isti policajac i sada Richard nervozno prodje rukom kroz kosu.

Mislim da ce Richard puknuti ako uskoro ne saznamo nijednu informaciju sto ce nas barem malo pribliziti do pronalaska Emme.

A, mislim da cu i ja zajedno sa njim.

Ali, se oboje drzimo i ostajemo smireni kako bi sto vise mogli da pomognemo u potrazi.

Tea je ova tri dana provela placuci u svojoj sobi i svakih pet minuta izlazi kako bi nas upitala da li smo nesto novo saznali.

Nazalost odgovor je svaki put ist.

Tri dana nisam bio kuci i necu otici kuci sve dok ne vratim Emmu. Ne mogu da odem tamo bez nje, jer znam da u trenutku kada zakoracim u stan previse uspomena u svakom kutku ce me udariti odjednom i bojim se da necu moci to da izdrzim.

Bojim se da cu se slomiti, a to ne smem samom sebi da dozvolim. Moram da ostanem jak.

Bog zna koliki zelim da se sada zatvorim u neku sobu i da udaram u zid i derem se na sav glas kako bi mi barem malo olaksalo, ali znam da nr mogu da uradim to.

Ne mogu da oslabim u trenutku kada moram da budem najjaci.

Ne mogu da dozvolim to zbog Emme, zbog Richard-a i zbog sebe.