The Stalker (EDITING!)

Chapter 10

Zaleđeno stojim u mestu dok su kola ogromnom brzinom išla ka meni.Nije mi bilo spasa, pomirila sam se sa tom činjenicom i čvrsto zatvorila oči.Čekajući kola da me udare, prste sam stegla u pesnice, I noge, jednu uz drugu. U sledećem trenutku čujem zvuk kako je nešto udarilo o nešto, i kada otvaram oči,vidim kako su se kola u kojima je bio Victor sudarila sa drugim kolima.Izgleda da od šoka nisam videla ta druga kola u svojoj blizini. Sumnja se budi u meni kada vidim da se niko ne nalazi u tim kolima.Kola su sudarena sa Victorovim na sred puta, činjenica je da malopre nisu bila tu.Hmmm.Plaši me to što imam osećaj da je ovaj udes namešten.

U sledećem trenutku čujem bolne jecaje koji dopiru iz auta.Prepoznajem Victorov glas. Nesvesna toga šta se upravo dogodilo,još više se zbunjujem kada vidim učenike kako se skupljaju oko nas.
"Isuse,Leila, jesi dobro!?" Kate je užurbano došla do mene,sa očiglednom zabrinutošću u glasu mi postavljajući pitanja. Slabo klimam glavom, pokušavajući shvatiti šta se upravo dogodilo.Zamalo sam umrla. Otkucaji srca mi odzvanjaju u ušima dok čujem buku koju prave osobe koje vade Victora iz kola.Školski parking odzvanja njegovim jecajima. "Noga,noga,noga!"

Odjednom sam naglo okrenuta i žena u belom mantilu počinje da mi postavlja pitanja.
"Kako se zoveš? Da li su te kola udarila? Da li možeš da stojiš?" Zatvaram oči,trljajući ih sa prstima,govorim
"Ja sam dobro i nisu me udarila kola.Bolje pogledajte dečka u kolima." Čim je čula šta sam rekla,pogledala je ka kolima, videći Victora, čije su ruke prebačene preko ramena od dva momka koji ga još uvek vade iz kola.Nekako su ga uspeli izvaditi,potom su ga spustili na zemlju, dok se jako ujeda za usnu, pokušavajući prigušiti bolne jecaje.

Ubrzo se pojavila hitna pomoć.Smestili su Victora na pokretni krevet, i mene uhvatili za ramena I bez pitanja me ubacili u zadnji deo bolničkih kola,pored Victora koga su sada uspavali. Pretpostavljam kako bi se manje mrdao i osećao bol. Jasno mu vidim mokre obraze od suza I jednu nogu koja je sada podignuta i ispravljena dok se vozimo.Kate je iza bolničkih kola, prati nas u njenom volvu.

Sve se dogodilo kroz ubrzani snimak.Izvadili su Victora I mene iz kombija.Medicinska sestra me je držala za ruku dok smo ulazili u bolnicu.Čujem njihove užurbane glasove kako pomeraju ljude I govore im da naprave prolaz.U sledećem trenutku nalazim se u sobi sa jednim krevetom.Jasno su mi rekli da tu ostanem i legnem.To sam naravno I uradila. Čujem buku oko sebe ali ubrzo ta buka nestaje kada nesvesno tonem u san.

"Kako si?" Skačem u mestu,kada čujem jako tih,hrapav glas kako mi postavlja najlakše pitanje za odgovor.Ipak ćutim i razmišljm o odgovoru.Ne znam šta da kažem.
Osetila sam po tonu njegovog glasa da je ljut..veoma ljut. Jezik mi je proradio brže od pameti,pre nego što sam razmislila, pitala sam mračnog stranca "Zašto si ljut?" Svesna toga da se čuje strah u mom glasu.Ne želim da ga sakrijem.Želim da zna da je zastrašujuć.
"Ljut?" Sarkastično me potpituje zbog čega se mrštim i naslanjam o drvena vrata,slušajući dalje od mene zvuk koji prave brzi koraci.Znam da se pomera u krug dok razmatra moje pitanje.I ako nemam predstavu o tome kako izgleda,na čudan način, kao da ga tačno mogu zamisliti.
"Ljut je preblaga reč,anđele."Zastao je,potom nastavio. "Definitivno nisam ljut." Na šta podižem obrve.
"Više?" Opet je zastao,osećam njegov pogled na sebi, i ako ga ne mogu videti,znam da on me posmatra. Imam osećaj da je klimnuo glavom dok gledam mrak ispred sebe,ali govorim sebi da se moj mozak igra sa mnom.
"Mnogo,mnogo više." I,tek kada je to rekao, kroz mozak mi je prošla slika slupanog automobila.Znala sam da nema greške...Mračni stranac je moj spasilac.

"Ti..ti si me spasio,zar ne?" Zbunjeno ga pitam I dobijam potvrdan odgovor.
"Da te nisam spasio,ne verujem da bi sada bila tu." Namrštila sam se i osetila ljutnju kako raste u meni.Kroz stisnute zube odgovaram.
"Moj život.Moji izbori.Moje greške.Moje lekcije.Sve ovo nema ni jedne veze sa tobom!" Nakon što sam to rekla, čula sam bogat, hrapav muški smeh od kog mi je drhtaj prošao kroz telo.Pokušavam umiriti svoje telo i opet se pitajući zašto reaguje tako na njegov glas?
"Shvataš li da mi upravo sada govoriš da sam trebao da te pustim da umreš?" Ispravljam leđa,zamišljajući da ga gledam u oči i kroz stisnute zube odgovaram "Da." Prosto znam da mu je taj moj odgovor skinuo osmeh sa lica.

Zadržavam dah kada se u sledećem trenutku našao korak dalje od mene. Jasno sam mogla osetiti hladnoću koja dopire iz njega.Koja me hladi.

"Ne znam da li shvataš da me tvoj stav može uvrediti, ali moj.." Opet mu se pojavljuje osmeh na licu, i sada mogu videti njegovu senku.Jasno mu vidim osmeh na licu koji sam do malopre zamišljala dok završava rečenicu.
"Moj stav,anđele, te može ubiti." Svesna toga da I ako ima osmeh na lica, da mu ne dopire do očiju.Ni malo nije smešno ovo što mi je rekao.Znam da je svaka reč koju je izgovorio tačna..Tu nema preispitivanja.

Ne znam odakle se ova hrabrost pojavljuje ali pravim jedan hrabar korak ka njemu, i ujedam se za usnu kada se on spustio, tako da nam se nosevi blago dodiruju.Na taj kontakt mi je drhtaj prošao niz telo.Kroz stisnute zube u nadi da će maskirati svoj strah,uzvraćam.
"Samo zato što si ljut ne znači da moraš biti okrutan." Ispušta izdah kroz usta, taj dah je pomilovao moje lice na takav način da se mogu zakleti da sam osetila miris minta, ali nisam uspela više analizirati njegov miris jer mi je rekao "Ah,anđele.Mislio sam da smo utvrdili da sam mnogo više nego ljut." Pomera svoju glavu tako da su se njegove usne sada našle pored mog desnog uveta i tiho mi je prošaputao
"Veruj mi,ne znaš koliko okrutan mogu biti, ali sa zadovoljstvom ću ti pokazati." I tek tako sam se probudila.

Kada sam otvorila oči, shvatila sam da se nalazim u bolnici.Tačnije u sobi, dok se medicinska sestra nalazi pored mene.Vidim da mi je za ruku zakačila infuziju koju sam odmah skinula i bacila sa strane,i najbrže što sam mogla ustala iz kreveta.
"Šta to radiš?" glasno me je upitala I htela sam je iskulirati ali se zaustavljam kada me je mrak preplavio.Nakon par sekundi,kada mi se vid povratio,rekla sam
"Idem...idem do kupatila." Najbrže što sam mogla sam izašla iza sobe,ne slušajući medicinsku sestru kako mi govori da stanem, i da ne smem da hodam.Prolazim kroz hodnik, stajem kada na kraju hodnika vidim Kate kako sedi na jednu metalnu stolicu,pričajuči na telefon. Prekida poziv kada me je ugledala kako joj se približavam.Odmah ustaje i pita me
"Šta se događa!?" Ne stižem da joj odgovorim, već zbunjeno pitam
"Gde je Victor!?" Na šta je podigla ruku u pravcu sobe koja se nalazi sa druge strane zida,samo me zbunjeno gledajući.

Ne čekam više trenutaka da prođe,već odmah ulazim u sobu. Stajem na pragu kada vidim Victora kako pomera glavu sa jedne na drugu stranu,i kako u strahu govori
"Ne..ne..ni-nikada više neću.." I potvrdila sam svoju sumnju da je mračni stranac ušao u njegov san.

A/N

Nadam se da vam se svideo 10.nastavak

Ostavite vote i komentar i napisite sta mislite o knjizi

Hvala na svemu 

Ly all .xx